„Србија не припада Балкану, него Централној Европи, као и Црна Гора“, поручио је у суботу мађарски премијер Виктор Орбан и додао да је „историјски интерес Србије да буде у истој заједници са Мађарском“, те да „осећа“ како и Срби мисле исто. Учинио је то приликом обраћања на универзитетском форуму у румунском градићу Баиле Тушанд, у говору који је убрзо обишао Европу јер је Орбан у њему дефинисао „пет принципа који су неопходни Централној Европи како би заузела достојно место у европском поретку.“
Тако је мађарски премијер, који из дана у дан све више постаје једна од кључних фигура европске политике, понудио Србији улазак у централноевропску заједницу вредности која би се базирала на следећим постулатима: заштита хришћанске културе и одбацивање „идеологије мултикултурализма“; заштита традиционалног модела породице и принципа да „свако дете има право на мајку и оца“; право на заштиту националног тржишта и стратешких сектора државне економије; одбрана граница и одбацивање имиграције као основно право сваке државе; и инсистирање на принципу „једна нација, један глас“ у процесима колективног одлучивања у оквиру ЕУ.
Осим тога, Орбан је рекао да се либерална демократија „окренула наглавачке“ и постала „либерална недемократија“, те додао да у Западној Европи постоји тенденција „ограничавања слободе изражавања и увођења цензуре“. Додавши да је његова партија Фидес на изборима добила „ауторизацију да почне изградњу нове ере“, излагање је заокружио прокламацијом: „Ми Централни Европљани сматрамо да постоји живот изван глобализације и да Централна Европа следи пут савезништва слободних нација.“
РАЂАЊЕ КОНЗЕРВАТИВНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ
Ово није први пут да Орбан помиње улазак у „нову еру“. Након убедљиве победе на априлским изборима ове године такође је рекао како је дошло време да се политички систем Мађарске прилагоди уласку у „нову културну еру“ на чијој изградњи ће предано радити, додавши како је неопходно изнедрити „нови интелектуални и културни приступ.“ То нам говори да се не ради о краткорочној визији или ситнополитичком калкулисању, већ да је Орбаново сврставање Србије и Црне Горе у ред централноевропских земаља део ширег и добро промишљеног културног и идеолошког пројекта. (Ако за Србију делимично постоји географско оправдање да буде сврстана у Централну Европу, укључивање Црне Горе указује да је размишљао у оквирима ширим од географских.)
Још један аргумент у прилог тези да је Орбанов наступ добро припремљен и координисан налазимо у речима Стивена Бенона, кључног идеолошког архитекте Трампове изборне кампање, који је у скорашњем интервјуу за Дејли бист такође апострофирао изборе за ЕП као кључни моменат у политичко-идеолошком одмеравању снага на европском континенту и најавио покретање организације која би се бавила координацијом активности конзервативних покрета. Уосталом, можда је и бесмислено тражити аргументе који би потврдили тезу о дослуху америчких и европских конзервативаца, јер је сам Орбан у интервјуу за мађарски државни радио отворено подржао Бенонове намере и пожелео срећу његовом пројекту, назначивши да је дошло време за уједињење америчких и европских конзервативаца и да „Америку не чине само либерали“.
Све ово казује да смо, након комунистичке и либерално-демократске идеолошке интернационале (од којих је прва нестала услед пораза у сукобу са другом, док је друга на таласу тријумфалистичког хибриса упала у дубоку егзистенцијалну кризу), на путу да добијемо и конзервативну (традиционалистичку) интернационалу. Премда идеолошки сукоби у Европи нису почели са Хладним ратом већ много пре њега, сада постаје кристално јасно да са његовим крајем нису ни окончани, како се наивно сматрало током доброг дела претходне три деценије.
Орбан се сада појављује као једна од оних историјских фигура које својим значајем и појавом далеко надилазе важност земље из које долазе. То су они лидери који непоколебљивом вером у исправност сопствене историјске визије, која избија из сваке реченице коју изговоре, представљају непогрешиве веснике смене политичких епоха. У том смислу мађарски премијер личи на бившег чешког председника Вацлава Хавела, који је више од било ког политичког лидера из важнијих земаља источног блока – попут Пољске – остао упамћен као симбол борбе против комунизма.
Уосталом и сам Орбан је већ једном исправно намирисао смену политичких епоха, поставши познат по чувеном говору из 1989. године када је на Тргу хероја у Будимпешти позвао на одржавање слободних избора и одлазак совјетских трупа из Мађарске. И управо као што се крајем 80-их могао намирисати крај комунизма, тако се данас у ваздуху осећа да је пукла нека невидљива психолошка мембрана и да је први пут у просветитељској епохи озбиљно угрожен положај либерализма као доминантне политичке идеологије.
Зато је Орбанов пројекат „Централна Европа“ више од географске или геополитичке одреднице; то је пре свега покушај да се изгради идеолошки монолитан блок који ће се супротставити идеологији хуманистичке левице која се увукла у све поре позних либералних друштава. На неки начин, посебно ако се узме у обзир Орбанова – за многе Мађаре тешко сварљива – пријатељска политика према Русији, пројекат „Централна Европа“ је покушај стварања нове Свете алијансе, која је такође превасходно била идеолошки блок Аустрије, Пруске и Русије против идеја грађанске демократије и секуларизма које су незадрживо освајале свет након Француске револуције (у том смислу Орбанова недавна изјава за немачки Билд како „неће ЕУ коју предводи Француска“ намеће још једну паралелу са Светом алијансом).
Међутим, комплетна поставка данас је другачије окренута: у 19. веку се на сваком кораку осећао замор од монархистичког апсолутизма, религијског биготизма и империјалног државног устројства у којем је живео највећи број европских народа. Многи трезвени хроничари још тада су бележили да прогресивне идеје незадрживо нагризају традиционални поредак оличен у конзервативним државама централне и источне Европе. Сада се у ваздуху осећа да ветар историје дува у другом правцу. Либералне елите и поред готово апсолутне контроле јавног и медијског простора више не успевају да одрже мит о линеарном кретању историје у којем само прогресивистичке идеје воде у боље сутра. Напротив, од Италије и Пољске, преко Мађарске и Аустрије, па све до Сједињених Држава и Русије, на власт све чешће доспевају снаге које у повратку традиционалним вредностима виде пут ка оздрављењу и напретку својих држава.
„ПОПУЛИСТИ“ НЕЋЕ НИКУДА НЕСТАТИ
Насупрот линеарном погледу на историју који баштине прогресивци, чувени немачки филозоф Хегел сматрао је да историја никада не напредује праволинијски, већ да човечанство прво мора да превали пут од једне до друге крајности како би у коначници пронашло златну средину. Ако без романтичарских наочара сагледамо историју европског Средњег века, јасно је да су традиционалне представе о верском ексклузивизму и апсолутној суверености монарха често имале катастрофалне последице. И то је била једна ружна крајност од које су многи народи побегли под скуте просветитељских идеја.
Али у том непрекидном бежању западни свет је данас стигао до друге крајности, обесмисливши саму идеју даљег прогреса у оквиру савремених либерално-демократских система. Отуда, цео низ изборних резултата од САД до Европе су заправо пре свега чинови побуне против извитоперених глобалистичких вредности, чији се тоталитарни карактер најупадљивије рефлектује у тиранији политичке коректности која претендује да идеолошку диктатуру први пут у историји смести у когнитивни домен. Нигде се то не очитује тако јасно као у злоупотреби придева „европски“ у дискурсу највећег дела западне политичке елите. Тако смо често у прилици да у мејнстрим медијима читамо чланке који Орбана и пољске конзервативце рутински представљају као „антиевропске“ политичаре док паралелно са тим цитирају њихове изразито проевропске – али антилибералне – идеолошке формуле.
Ипак, сва апсурдност и тоталитарна искључивост постмодерног либералног догматизма можда је најочигледније испољена на америчким изборима 2016. године, на којима је конзервативни кандидат (Доналд Трамп) бирачима обећавао баналности, попут оне да ће „поново честитати Божић једни другима“, док се његова либерална противкандидаткиња (Хилари Клинтон) залагала за право жена на абортус у деветом (!) месецу трудноће и обавезне трансродне тоалете на јавним местима (уместо традиционалне поделе на мушке и женске). Ово су само неки од примера који показују колико је актуелна идеолошка оптика лишена било какве природне нормалности и равнотеже. И отуда Брегзит, отуда Трамп, Курц, Салвини, Орбан… Народи ће просто подржати свакога ко је спреман да јасно и гласно каже оно што дубоко у себи осећа све већи број бирача: да овакво стање није нормално нити одрживо.
Либералне елите данас се теше причом да ће „популистички талас“ напрасно пресахнути сам од себе, да је то феномен који је искључиво повезан са проблемом имиграције, да је реч тек о једној ефемерној друштвеној искри која неће упалити пожар великих промена… Такве наивне претпоставке игноришу чињеницу да се овде не ради о протестном таласу против растућих цена робе широке потрошње, већ о људима које на револт нагони снажни осећај да су угрожене њихове породице, вера, нација, држава, односно да је нападнута сама срж њиховог колективног идентитета, који је за човекову самоспознају важан ништа мање него индивидуални идентитет. И зато – речима Патрика Бјукенена – они сасвим сигурно неће „отићи тихо у ту благу ноћ“.
Наравно, либерални свет неће пасти сутра. Aли већ сада је извесно да се у Европу вратио рат идеологија који ће у будућности пресудно утицати и на њен геополитички крој. Србији је од Орбана стигла понуда да на време заузме позицију у том предстојећем одмеравању снага. Међутим, индикативно је да Орбан није упутио позив српском руководству, са којим има присан однос, већ српском народу, назначивши како „осећа“ да и Срби сматрају да им је место уз Мађарску и централноевропске конзервативце.
Наравно, посматрајући српску политичку, медијску, па и интелектуалну елиту, човек би могао бити наведен на другачији закључак. Али то што је српска елита у великој мери под утицајем либерално-грађанских идеја није никаква новост. Није ли и Димитрије Давидовић био надахнут идејама Француске револуције кад је 1835. године писао Сретењски устав, документ толико идеолошки авангардан за своје време да је наишао на згражавање свих великих сила које су одлучивале о српској судбини, а пре свега чланица конзервативне Свете алијансе? Али већинска, дубока, „народна“ Србија, чији идентитет је нераскидиво повезан са херојским етосом и православним вредностима, готово онтолошки припада Орбановом конзервативном кампу. И овај то зна, и баш зато је поменуо Србе као народ, а не званични Београд.
Кад је падао Берлински зид, тадашње српско руководство је забијало главу у песак и маштало о „последњем социјалистичком острву у Европи“. То је имало трагичне последице по Србију и српски народ у целини. Ред би био да почнемо да учимо на историјским грешкама и да овај пут препознамо ветар промена, како бисмо стигли да се на време укрцамо у прави воз.
Александар Вујовић
Извор: standard.rs
