Одавно, још из далеке прошлости, постоји изрека да је историја учитељица живота. У одсудним временима за свој опстанак многе велике нације преживеле су управо захваљујући мудрости својих вођа да уче из сопствене историје.
То (би) нарочито (требало да) важи за Србију – њена вишевековна историја препуна је примера како су у најтежим и надасве неповољним околностима народ и држава, вођени поукама и искуством својих великих владара, ипак успевали да опстану, претрају судбоносна искушења и сачувају државно јединство и национално достојанство.
У тој богатој ризници народног и државног искуства Србија и данас може да нађе одговоре на многобројна искушења којима смо изложени последњих дана, месеци и година.
Вратимо се овом приликом у хладни јануар 1998. године – Савезна Република Југославија је под економским санкцијама скоро читаве међународне заједнице и непрестаним притисцима Берлина и Вашингтона да преда Косово и Метохију; западни емисари у Београд свакодневно испоручују нове захтеве и уцене, НАТО све отвореније прети оружаном агресијом, а одлучнија подршка Русије и Кине изостаје јер су обе земље преоптерећене својим унутрашњим потресима.
Немачка и Француска користе моменат и покрећу своју иницијативу за “дијалог о будућем статусу Косова” (читај: покушај да се Београду наметне независност као коначно решење); Берлин и Париз рачунају на слабост Србије и њену скору капитулацију пред њиховим захтевима.
Међутим, у фебруару 1998. године тадашњи министар Живадин Јовановић у име СРЈ одбија поменуту иницијативу уз образложење да је “Србија суверена и независна држава која не трпи ултиматуме и уплитање страних фактора у своја унутрашња питања – КиМ је унутрашње питање Србије које треба да се реши у складу са њеним Уставом и њеним законима; сецесија није људско право; Србија јесте заинтересована за стратешку сарадњу са Европом али не прихвата да у име те сарадње тргује са својим територијалним интегритетом.”
Само злонамерни у овоме не виде сличност са ситуацијом у којој се данас налази Србија – и данас нам из Берлина и Париза стиже иницијатива за дијалог са Приштином чија суштина је идентична оној од пре двадесет година – “признајте Косово, а заузврат добићете ништа!”.
Ако смо (и даље) зрела државотворна нација са озбиљним и одговорним руководством онда наш одговор на нови ултиматум неће и не може бити другачији од оног који је непријатељу испостављен 1999. године, 1941. године, 1912. године и 1389. године – Србија не прихвата капитулацију и не тргује са својом територијом!
Ако смо тако могли да одговоримо у тренуцима када су наши противници били и технички и политички и економски надмоћнији, када смо били притиснути од свих и у безизлазној ситуацији, без суштинске подршке у међународној арени, онда утолико више тако морамо да одговоримо сада, у измењеним међународним приликама и уз ојачан геополитички ауторитет, у тренуцима када су наши традиционални савезници најјаче економске и војне силе света, у тренуцима када наши непријатељи више нису “неприкосновени и изузетни dominus litis” међународних односа.
Такав безуслован и непоколебљив став нас је одржао у животу и сачувао нам државу кроз векове. Непоклек пред непријатељем је дужност сваког великог и древног народа!
