Јесам националиста зато што су унутар српског национа Тесла, Живојин Мишић, Цар Душан који је увео Законик и међу првима у оно време ограничио бахатост властеле, Мехмед паша Соколовић, који је, иако муслиман, умео да чува и помаже свој српски народ, из кога је потицао, Карађорђе, који је имао снагу да, кад је било неопходно, покрене и води устанак, Књаз Милош који је имао памети да Србији донесе фактичку самосталност у готово немогућим условима и небројени научници и уметници светског ранга и значаја, као и велики број оних који су у Првом рату одрешито и стрпљиво одбранили своју домовину Србију.
Нисам паушални националиста, који уздиже све што чине припадници његове нације, па и они који су доказани зликовци и будале. Не могу да Краља Александра, који се одрекао српског престола и српске државе у име климаве и лоше засноване Југославије, да сматрам славним Србином.
Нисам паушални националиста, нити у разлоге за свој усредсређени национализам могу да убрајам онолике који су се постидели што су Срби, који би да буду “нешто друго”, нити оне који су шовинисти.
Ја се свог усредсређеног национализма могу одрећи само ради нечега бескрајно већег, као што је оно што је добило име Царство божије, а никако ради нечега што је мање, ради некаквог еунијства, американизма, глобализма, па ни ради русофилства.
Србин сам и драго ми је што сам Србин ради онога што сам навео као разлоге за свој (усредсређени) национализам.
Паушални национализам ми је одуран и ако би само таква врста национализма била сведок да сам националиста, онда бих пуним плућима рекао да нисам националиста.
Драган Атанацковић Теодор
