Најрадоснији празник, кад прослављамо рођење Христово, кроз нашу историју није увек био радостан. Штавише, тог дана су у неколико наврата Срби били жртве великог страдања, почев од Другог светског рата, па и у ратовима деведесетих година
Божић је према традицији најрадоснији празник јер се тад слави рођење Христово. Међутим, кроз српску историју овај празник није увек био радостан, јер је баш на тај дан долазило до масовних случајева страдања Срба.
Најпознатији је свакако покољ Срба који се десио на Божић 7. јануара 1993. у српском селу Кравица надомак Братунца, кад су муслиманске снаге тадашње војске БиХ, предвођене Насером Орићем, напале село које је бранила сеоска стража.
Током напада Орићевих снага у борби, штитећи одступницу за око 1. 000 избеглица из Кравице, али и становника околних села Шиљковићи, Јежештица, Бањевићи, погинуло је 49 људи, док је неколико села спаљено до темеља. Убијени су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву после божићне службе.
Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били и деца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, имао је само четири године, а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана.
Спаљено је 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом, а гробља су уништена и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка од стране више хиљада цивила који су заједно са војницима војске БиХ учествовали у нападу.
У марту 1993. војска Републике Српске је започела контраофанзиву и након 70 дана поново заузела Кравицу. Тек тада су мештани села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве.
Друго велико српско страдање на Божић је Новосадска рација или Рација у јужној Бачкој 1942. године. То је назив за масовне ликвидације Срба, Јевреја и Рома које су у јануару 1942. извеле мађарске власти на подручју тада окупиране Бачке.
Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске власти службено описале као полицијску рацију, је послужило настојање да се ликвидира тамошњи партизански покрет, али у стварности су мађарске власти настојале да се уклоне „нежељени елементи“ са територија припојених Мађарској по завршетку априлског рата. За месец дана је укупно убијено између 3000 и 4000 људи, те је Новосадска рација представљала највећи покољ на подручју Војводине у другом светском рату.
Иако се још за самог рата мађарска влада настојала оградити од злочина, те организирала суђење за њихове починитеље, одмазда за Новосадску рацију се понекад наводи као један од повода за тзв. Покољ у Бачкој, односно масовне ликвидације припадника мађарске етничке заједнице које су партизани извели 1944/45.
У време Другог светског рата десио се покољ у Придворици на Божић 7. јануара 1942. године у општини Гацко, у Источној Херцеговини.
Тада су усташе заједно са муслиманима из суседних села побили комплетно српско становништво од око 180 мештана међу којима је било жена, деце и стараца. Убиства су чињена ватреним и хладним оружјем, а највећи део становника је убијен тако што је затворен у штале и запаљен.
Посмртни остаци су 17. априла 1942. године сахрањени у две гробнице поред храма, а у крипту храма пренесени су тек 29. новембра 2006. године. Након покоља српског становништва у село Придворици није остао ни један становник српске националности.
Народни песник из Гацка Обрад Говедарица је описао дешавања у својој епској песми „Покољ у Придворици“.
