Сва деца су ишла у школу једанпут дневно. Мали Јаков је ишао два пута. Много ју је волео, јер се настава првих година одржавала у цркви Свете Параскеве. Касно поподне је долазио да упали кандила. Дете је долазило само и волело да остаје до сумрака. Молио се како је знао и могао. Затим би се упутило кући низбрдицом, остављајући за собом борову шуму.
Међутим, једног поподнева док се молио, а тада је имао осам – девет година, јавила му се Света Параскева као монахиња, као што је била представљана на икони. Дете се уплашило, побегло и стигло задихано кући. Од страха се није усудило ни да погледа иза себе.
Следећи дан је опет дошао у цркву да упалили кандила и поново му се јавила Света Параскева. Опет се уплашио. Почео је да трчи низбрдицом, али је светитељка изашла из цркве и говорећи му благим гласом, смирила дете. Престао је да трчи и окренуо се да види ко то говори. Светитељка му је објаснила ко је она, рекла му да се не плаши, а мали Јаков се стидљиво вратио назад у цркву. Сео је поред ње и пажљиво је слушао. Света Параскева му се након тога јављала више пута.
Мали Јаков се навикао на њу и није се више плашио. Седели би једно поред другог и разговарали. Такву присност и наивну смелост је имао малиша! Приликом једног од првих јављања, када се ослободио страха, запитала га је светитељка:
– Шта желиш мој Јакове да ти подарим због твојих молитви и зато што уређујеш мој дом?
Он није знао шта да тражи. Зато је увече питао за савет своју мајку, Теодору.
Она га је просто саветовала:
– Нек ти каже и да ти да оно што ће те учинити сретним.
Други дан се светитељка појавила и одговорила детету:
– Слушај ме. Доживећеш велику славу и многи ће те ценити, много људи ће долазити да те виде, много новца ће доћи у твоје руке, али ту неће и остати.
И заиста, све се обистинило. Старца Јакова су поштовали богати и сиромашни, мудри и неписмени, државни великодостојници и прост народ, универзитетски професори и судије Вишег суда, монаси, свештеници, епископи и патријарси. Сви они су долазили последњих неколико година у манастир да га упознају, да се исповеде, да им буде на духовну користи, да добију његов благослов.
И тих последњих година су му давали много новчаних прилога, али које је он одмах делио онима који су имали потребу, те ништа од тога није остајало у његовој кеси, а та кеса где је стављао тај новац никада није остајала празна, ма колико новца он делио. Он сам, када је ово испричао, додао је:
– А зар ме је, браћо моја, Света Параскева слагала? Зар ми је мало среће дала? Учинила ме је свештеником светих Божијих тајни!
