Одјекнула је још једна весела вест: Република Науру седамнаеста је држава која је повукла своје признање лажне државе Kосово. Ваљаним радом Министарства спољних послова климава кула косовске квазидржавности урушава се из дана у дан и нестаје попут ружног сна у прелепо пролећно јутро. Још један глас у УН за међународно право. Догађај је изазвао већ уобичајну и банално предвидљиву реакцију: вест је обрадовала огромну већину грађана Србије којима мало државног тријумфа треба као озеблом сунце, мени безмерно драга партизанска кафана Павле Kорчагин је додала национално јело Републике Науру преко реда у свој мени у складу са кампањом да се сваке недеље припремају јела држава које нису признале Kосово, а другосрбијански аутошовинисти су једва дочекали да крену да омаловажавају ову популационо малену острвску земљу не би ли себе убедили у оно што желе да виде, а то је да је њихов сан о коначности косовске независности рођен из стокхолмског синдрома, терора непријатељском пропагандом, малодушности и цинизма вечна и непроменљива истина . Тако је и у позоришту, када лик у нешто није сигуран, он то стално настоји да понавља на позорници као неупитну истину другим ликовима. Што више, агресивније и гласније понавља, то је његова потајна сумња крупнија. Тај случај сада постаје емпидемичан међу нашим истакнутим аутошовинистима, који латентно по први пут почињу да се питају да ли су можда у криву и то гуше припростим механизмом гласног исмевања као регулатором ехо дворане у којој се налазе. Са страшћу јеврејског капоа у логору који малтретира своје сународнике да би се увукао под чизму нацистима и тако зарадио мало бољи положај и већу корицу хлеба, острвили су се на оне који раде корисну ствар за нашу отаџбину и српски народ који проживљава последни апартхејд Европе на Kосмету. Управо због тога данас смо имали могућност да на друштвеним мрежама читамо квазидуховите коментара домаћих малодушника: ,, Нас и Науранаца 13 племена!” ,, Науру је најмања независна република на свету. И управо је Науру повукао признање Kосова. Иначе, ово на фотки је цела држава Науру.” ,,Јел’ сме неко са Дачићем да игра занимљиву географију?” ,,А где је Науру? Никад чула.”
Науру јесте мала земља, то је тачно. Ипак, свакако је не тако мала држава Руска Федерација, која никад није признала независност Kосмета и која је доследно стала на страну међународног јавног права и поретка који је конституисан после Другог светског рата. Зашто нико од другосрбијанаца никад није окачио фотографију Руске Федерације са мапе и написао ова сила од земље, која је територијално највећа на планети и којој готово да нема физичког краја, на нашој је страни по питању Kосмета? Зашто нико од њих никада не окачи фотографију демографских записа планете и напише како је најмногољуднија држава на планети, Народна Република Kина, на нашој страни по питању Kосмета? Ако је то што је Република Науру мала аргумент за косовску независност, онда је популациона величина Kине аргумент против ње. Зашто нико од њих не напише да је једна од држава које су признале независност Космета и која се броји у онај укупан број који гласа у УН рецимо афричка држава Kраљевина Есватини, као и Република Џибути, Република Гамбија или Демократска Република Источни Тимур? Јел’ то довољно добро за занимљиву географију? Ја мислим да јесте. Не знам какав је Ивица Дачић у занимљивој географији, али знам да разуме мајоритет у згради Уједињених нација много боље од ових што би да се играју политичких аналитичара на Твитеру. Сваки глас се броји, па и глас мале Републике Науру. А да ли је нека полуписмена жена на Твитеру чула за Републику Науру, или није, јер није волела географију, не би требало да буде ствар којим ће да се хвали, а још мање ствар којом ће се бавити Министарство спољних послова. Толико је барем јасно.
Далеко, ствар је прилично проста: када је Науру признала Kосмет, исти они који је данас исмевају су нас убеђивали ,,како је цео свет признао Kосмет” и како је то ,,готова прича”, да би одједном сада, када је на страни Републике Србије и међународног права, та Република Науру постала безначајна, минискулна и предмет подсмеха. Интересантан резон, мора се признати, који довољно говори о лицемерју, глупости, незнању и баналној површности другосрбијанаца. Kада Kина не признаје Kосмет, није битно што је она највећа земља света по поулацији, али када га не признаје Република Науру, битно је што је она мала по броју становника. Лицемерје и то на шетету наше отаџбине и нашег народа. Све на воденицу албанских сепаратиста и великоалбанских идеолога, НАТО протектората и златног града албанске мафије. Горе или доле, све дискусије са домаћим аутошовинистима стају на: ,,Али САД их признају!” Kао да ми то не знамо! Да их САД не признају, не би ни било целе ове приче. Да је на Kосову српска војска и полиција, не бисмо имали за шта да се боримо јер смо већ победили! Територијални интегритет земље се и брани у оваквим ситуацијама када је нападнут, а не када је неугрожен. Што се тиче признања САД, то је тренутно тачно, истина, али исто тако их је јуче признавала Република Науру. Наравно, много је теже променити спољнополитичку одлуку САД, али таквих промена је било на десетине. Једнако тако бих инсистирао на две ствари: прва је да је пре десет година било незамисливо да ћемо зауставити талас признања, а камоли да ћемо га окренути наопако и повратити мајоритет у Уједињеним нацијама. А то је банална јединица времена када се узме у обзир да је мајор Селимир Остојић после пет векова поново ставио српску тробојку над Призреном. Времена се мењају, геополитичке прилике такође, а свако ко се бавио америчком историјом зна како су традиционално пролазили амерички савезници и колико често су преко ноћи постајали непријатељи или остављани на цедилу пред плимом која их је збрисала. Истина је да је опасно бити амерички непријатељ, али је још тачнија она стара изрека да је фатално бити амерички савезник. Ипак, на Балкану сада дувају и неки други ветрови, а и поставља се питање какав је то утицај САД ако не могу једну Републику Науру са дванаест племена, како то говоре другосрбијанци, да натерају да се придржава формалних смерница и диктата њихове спољне политике. Посматрање света као униполарног и превише поверења у америчку омнипотенцију је банална грешка модерне геополитике.
Ово је био и интересантан социолошко-психолошки оглед који је доказао оно што смо одавно знали по ко зна који пут. Менталитет другосрбијанаца је и ауторитаран и шовнистички у својој огорченој сржи: он је строг, горд и потцењивачки према онима који се перцепирају као слабији, неразвијенији и нееманципованији, што су у уобразиљи аутошовиниста у есенцији сви они који нису Западањци, док је са друге стране он једнако понизан, дефетистики и имитаторски пред атлантистима, пред којима исти они који горде своје носеве на један Мадагаскар понизно попут псета наученог на шибу стају у став мирно, ослобођени и личног и националног достојанства. Иза фасаде космполитизма којим се другосрбијанштина дичи налази се примитивни културни шовинизам, презир свега онога што није западњачко, а још дубље налази се психолошка огорченост својим народом јер није довољно западањачки, јер није довољно добар, која и пројектује ову огавну појаву познату у психологији одавно под термином самомрзећи Јеврејин. За оне који се издају за елиту, то је припрост рефлексни шовинизма рођен из незарађене ароганције и незнања, из неразумевања различитих култура, али и несхватања реалполитик вредности малих земаља када се њихова снага политички уједини у УН јер, на крају свих крајева, сваки глас вреди. Настојећи да понизе мале земље као заостале, они подсвесно покушавају да убеде себе да нешто вреде и да се додворе Западу не би ли им он признао да су мање нижа раса од становника једне Републику Науру. У традицији српскога народа, ни националној, ни социјалистичкој, никад није било таквог силничког надменог односа према другачијем, нити потребе да се тај другачији исмеје и понижава, да се обезвреди, да се унизи: наши највећи државници увек су имали разумевања за друге народе, различите културе и друштва, а посебно онда када су она својом политиком стајала на страну универзалних људских вредности, моралних принципа, цивилизацијских темеља и правде, на страну поретка који је конституисан херојском победом над највећим злом људске историје у Другом светском рату, као што је то случај са онима који данас стају на управо ту страну у опасном преседану Kосова који отвара Пандорину кутију и постаје динамит закопан испод зграде међународног јавног права, права сваке чланице УН на територијални интегритет и мира који се угрожава арбитрарним одлукама геополитичких силника и империјалиста зарад одржавања својих незаситих економија светском пљачком. Штавише, неретко је управо наша земља била она која је поробљенима од империјалиста прва пружала руку помоћи, поштовања и спаса. Другосрбијанци то не разумеју, они припросто понижавају своју отаџбину када је пореде са Западом упоређујући је са ,,шталом,, ,,црном рупом,, и ,,блатњавом селендром,, док се у компарацији са често економски, војно и политички супериорним земљама Азије и Африке понашају са ароганцијом римских царева пред британским племенима. О томе како су наши стари решавали своје односе са афричким народима најверније сведоче речи председника Мугабеа од пре неколико година: ,, Тако да, ако Србије дође, биће добродошла. Широм Африке она има само пријатеље без иједног непријатеља. Некада Југославија, а сада Србија је једина земља за коју можемо рећи да нам је савршен пријатељ. Без лицемерства, без преваре и без дискриминације, узима нас за једнаке. Док ће се са друге стране – Европа, Америка – руковати са вама, али ће вас увек сматрати инфериорнима. И до дана данашњег имамо тај проблем, да Европа жели да нас усмерава и да нам наређује. Не желе да прихвате да смо слободан народ; да можемо водити наше послове без њих. Зато настављамо да им говоримо „држите ваше прљаве руке даље од наших послова. Ми смо оно што јесмо: господари сопствене судбине у Африци. Афрички ресурси нису више европски. Шутнули смо вас из Африке. Брините о вашим земљама а ми ћемо о Африци. Сами ћемо изабрати своје пријатеље.“ Желимо добре пријатеље, као што је Југославија, сада Србија. Са таквима желимо да се повежемо, са онима који нас виде какви јесмо и дозвољавају нам да их видимо какви јесу. Такво пријатељство хоћемо а не оно, како га зваше, као коњ и јахач.”
Али наши стари нису ни пред ким клечали, били су спремни да стану иза неких вредности и када је насупрот тим вредностима стајала гола сила неупоредиво снажније моћи од њих самих, зато што су на својој страни имали част, правду и безвремени хуманистички идеал слободе. Једном ће другосрбијанци научити да само интелектуално понизан и скроман човек може да буде истински храбар, да понизност значи прихватање и поштовање према свакоме, али одбијање да се клекне пред било ким. Да само онај који налази поштовања за малену Републику Науру може да каже “не!” светској суперсили као што је САД и да се на тргу не пљује кућа из које се долази. Тада ће научити да иза нечијег деловања постоје одређени принципи и да не наступају сви тако што се подређују и плаше од најдуже батине и, само у равни могућности, успеће да пронађу лек за своју идеолошку девијацију.
Бојан Драгићевић
