ПРВА стаза на којој је био најбржи било је за дете дугачких шест километара од Стројинаца до Разбојне, где је похађао школу.
Док су други ђаци ове мале школе подно Копаоника пешачили или стрпљиво чекали аутобус, Горан Раичевић (1963-1999) је трчао.
Говори овако за „Новости“ писац и новинар Горан Минић из Бруса, пријатељ породице Раичевић, поносно се сећајући свог друга, нашег атлетичара Горана, страдалог током НАТО агресије на СРЈ. Показаће се, сведочи Минић, да је то била тек прва од стотину стаза коју је даровити алтетичар освајао.
Данас би Горан Раичевић напунио 59 година и вероватно тренирао нове таленте наше атлетике, да на нашем Космету 6. маја 1999. није престало да куца оно исто срце које је остављао на свакој трци. Снајперски метак терористичке ОВК у селу Качикол зауставио је живот до тада непобедивог спортисте и патриоте, који је, иако ослобођен војне обавезе, обукао војну униформу и прикључио се Трећем батаљону Приштинског корпуса ВЈ како би бранио своју земљу.
– Иако је трчао као ђак од куће до школе, прикључио се ФК Доњи Копаоник, јер је једноставно фудбал и у то време био водећи спорт – присећа се Минић, који је осам година прикупљао материјал за књигу о свом славном имењаку Горану.
– Један наставник из Разбојне, међутим, приметио је таленат за трчање и на време га је усмерио на атлетику. У том спорту потпуно се остварио. Био је велики борац.
Какав тачно, нека остане и сведочанство да се борио и пре него што ће доћи на овај свет. Разлог што му је званично место рођења Крушевац, а не акушерско одељење Дома здравља у Брусу је то што се родио са седам месеци.
– Није био само врхунски спортиста, већ сјајан супруг, отац, пријатељ… То је био човек коме сте могли да поверите живот – сведочи Минић, подсећајући да је он свој живот дао отаџбини.
– Надам се да ћу успети да завршим књигу о њему до наредног Ђурђевдана, када ће бити 25 година од његовог страдања.
Породична кућа Раичевића у Стројинцима још је место где се чувају бројне Горанове медаље, пехари, одличја, дипломе. Из те куће кренула је и Горанова каријера. Атлетиком је почео да се бави 1975. године, а након завршене Основне школе „Моша Пијаде“ у Разбојни, па Гимназије у Брусу, с успехом је дипломирао на Пољопривредном факултету у Београду. Све испите полагао је и на стазама, као члан више атлетских клубова од 1984. до 1999.године – Црвене звезде, Бруса, Партизана, Соко Врбаса.
Минић се присећа да је Горан имао жељу да у Брусу тренира мале атлетичаре, али да слуха за то није било.
На уличним тркама је био без конкуренције. Био је троструки првак Балкана у кросу, петоструки победник кроса „Политике“. Шест пута је побеђивао на Белом кросу, два пута на кросу РТС-а, био је и вишеструки првак Југославије на 5.000 и 10.000 метара.
Последњи наступ за крос репрезентацију Југославије, чији је био члан од 1988. до 1999, имао је на Балканском кросу у Аранђеловцу, само месец и по дана пре погибије.
Успомене на великог спортисту данас чувају и супруга Јелена, дугогодишњи тренер у АК Партизан ,и деца, близанци Никола и Катарина (28), који су остварили каријере на које би Горан био поносан.
– Био је неустрашив на стази, умео је на старту да се помало нашали и каже другим атлетичарима, колегама: Слушајте, овде неће бити тесан финиш, зна се ко ће бити први – присећала се више пута у разговору за „Новости“ супруга Јелена.
– Говорио је: „Немој да вас видим тамо испред циља у некој групи, како вребате.“ И наравно, увек је испуњавао обећање.
РУШИО ЈЕ СВОЈЕ РЕКОРДЕ
У ЈЕДНОМ тренутку своје атлетске каријере, Горан Раичевић се практично такмичио само против себе, трудећи се да надмаши личне рекорде.
Они су и за појмове данашњег спорта завидни: на 1.500 м – 3:42.09, на 3.000 метара – 7:58.00, па на 5.000 метара – 13:49.00, 10.000 метара 29:22.00 и на најзахтевнијој дисциплини, маратону – 2:15:37.00.