СА седам година гледала сам како реке дечје крви теку поред барака где смо спавали.
Лета 1942. када је Црна легија спровела наш збег са Козаре у логор на Сави, мртви се нису могли избројати. Гледала сам како мушкарце убијају маљевима на обали. Децу су убијали у логору крај барака. Још чујем мајке како кукају за њима. А тог сељака који је крвнику говорио „само ти ради свој посао“, најбоље сам запамтила. Сваки дан његова слика ми је пред очима.
Потресну исповест о страхотама логора у Јасеновцу, које је преживела као дете, први пут је за „Новости“ испричала Милка Ћургус Гостовић, родом из Побрђана крај Козарске Дубице.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Вели, било је лето 1942. када су усташе и Немци „чистили“ Козару.
– Са седам година осуђена сам да се сећам Јасеновца сваког дана када се пробудим – прича нам бака Милка.
– Побегли смо из Подбрђана на Козару пред усташама и мајка нас је крила у шибљу и папрати, баш као у оном филму „Козара“. Сећам се и како је прошао неки војник, а тек рођени Маринко у том моменту је заплакао. Опсовао нам је матер и кроз зубе рекао: „Зачепи то дијете.“
После је наишла Црна легија, присећа се даље Милка. Они су испред себе терали велики народ, све до вагона на споредном колосеку у Церовљанима. Неколико дана ту су били затворени, без воде и хране, пили су и своју мокраћу… Улазак у логор, каже, био је страшан.
Не заборавља слику како мушкарци клече, а усташе их ударају маљем у главу и гурају у реку…
– Било је јутара када смо поред бараке видели потоке крви како се поред сливају. Тих ноћи чули би се цика, урлање, плач и писка мајки. Одвајали су децу од мајки и убијали их. Нека жена, усташкиња, црнка, била је највећи крволок.
– Давали су нам оброке ретко. Сећам се пасуља са песком. Пасуља у порцији пар зрна, а песка много, да затрпа стомак, да не кукамо гладни – сећа се.
– Хлеб као да је имао неке жице, тако се развлачио…
„Само се сећам да су покрштавали нашу децу говорећи „више нисте српска деца, сад сте Хрвати“, тако су говорили. Својим очима сам гледала како су убијали, деца плачу, мајке плачу, убију мајку, дете убију, нас нису одвајали од мајке и то само пуком срећом, не знам ни сама како. Нас децу нису терали да радимо, људи су копали ровове усташе су их терале да своје убијају. Један је терао брата сестру да убије и баци је у ров, а он бежи неће, а овај га само убије. Па су терали да силују своју мајку или сестру, свашта су радили под милим богом. Хвала богу да сам остала нормална, много сам ствари позаборављала, али ово чега се сећам је тешка траума“, рекла је старица за Еспресо.
Како је њена мати Зорка успела да убеди усташе да их после три месеца логоровања пусте, Милка не зна сигурно. Прича да су сви били слаби и болесни од тифуса и претпоставља да су их зато ослободили. Ћургуси су се вратили у Побрђане још током рата, али све је било спаљено..
СВЕДОК УБИСТВА СТАРЦА ВУКАШИНА
ДАНА када је убијен старац Вукашин Мандрапа, који је због мученичког страдања, уписан 1988. у Именослов Српске православне цркве, Милка се сећа најбоље:
– Била сам довољно близу да чујем како му усташа нуди живот у замену ако изговори: „Живео Анте Павелић.“ Није хтео.
Одговорио му је: „Само ти, дијете, ради свој посао.“ Гледала сам како му секу прво једно, па друго уво, затим нос… Чула сам и како он на сва питања одговара крвнику: „Само ти, дијете, ради свој посао.“