Постоје делови српске и руске историје који се преклапају, а сентименте које наш Народ гаји према свом великом и братском православном и словенском Народу не могу да се тек тако игноришу и та спона мора остати чврсто повезана и нераскидива.
Највећу љубав су Руси исказали према нама Србима када је Свети Мученик руски Цар Николај II Романов (1894-1917), одлучио да уђе у рат са Аустро-Угарском Монархијом и Немачком Царевином само да би заштитио Краљевину Србију, чију је безбедност посредством дипломатских напора Краља Петра I Карађорђевића и Председника Владе Николе Пашића, гарантовао. Овај чин БЕСКРАЈНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЉУБАВИ претвориће се у МУЧЕНИЧКУ ЖРТВУ њега и његове БЛАГОВЕРНЕ ПОРОДИЦЕ, коју убијају Комунисти 17. јула 1918. године.
Притом је и Принцеза Татјана Романова пре избијања рата готово већ била виђена за српску Краљицу.
Царска Русија која је након губитка руско-јапанског рата бележила највећу стопу економског раста и незабележени ниво индустријализације запретивши преузимањем СВЕТСКОГ ЕКОНОМСКОГ ПРИМАТА, није ушла војно спремна у Први светски рат, јер је завршетку већ започете обнове и велике модернизације њене огромне војске недостајало свега пар година.
Онако како су ПРАВОСЛАВНИ РУСКИ РОД и његов Цар волели нас, тако смо и ми заволели бројне руске Избеглице који су спас од БОЉШЕВИЧКЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ и ПОШАСТИ КОМУНИЗМА потражили у нашој напаћеној и тек ослобођеној Краљевини. Сразмерно највећи проценат руских Избеглица у односу на број домаћег становништва у Европи, примио је Краљ Александар Карађорђевић у периоду од 1918. године до 1924. године пруживши им услове какве ни у једној земљи на свету нису добили.
Заједно са легендарним Митрополитом Антонијем Храповицким основао је аутокефалну Руску заграничну Цркву у Сремским Карловцима 1921. године која је преузела духовну бригу над свим избеглим Русима расутим по целом свету. Данас је та црквена јурисдикција аутономни део Московске Патријаршије након Споразума о повратку у канонско јединство из 2009. године.
Београд постаје један од три највећих центара руске интелектуалне Елите и Племства.
Пошто је српски народ изгубио огроман број најобразованијег дела нашег Друштва у рововима, епидемијама, маршевима и јуришима Првог светског рата, при чему су се појавиле велике празнине у нашим културним и образовним Институцијама, Краљ Александар је на њихова места без икаквих услова постављао изузетно образоване и надарене Русе, а није било Институције од Народног Позоришта или Београдског Универзитета, до најудаљеније Гимназије или градилишта које није имало Русе за Професоре, Стручњаке, Уметнике, културне Раднике.
Краљ Александар је био једини Владар у Европи који је све руске Официре и Подофицире који су се нашли у његовој Краљевини примио у своју војску признајући им чинове и омогућујући им не само редовна унапређења, већ и даље образовање и усавршавање. Он сам је прошао образовни пут кроз најелитније војно-образовне Институције Руског Царства и веома је ценио руског Официра и Војника. Притом је можда највећи губитак његова новоослобођена земља доживела у официрском Кадру који му је највише недостајао у првим годинама након ослобођења.
Краљ Александар је својим Русима такође обезбедио нешто што није постојало ни код једног примера Избеглица на свету, а то је континуитет њихових Институција. Па су тако у нашој Краљевини пренешене медицинске, образовне и културне Институције које су вековима постојале у Царској Русији, а које су пре Другог светског рата углавном функционисале у околини Београда, Банату, Срему и Бачкој.
То су све јако добро знали ови наши Руси, који су искрено волели и поштовали своје СЛОВЕНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СПАСИОЦЕ Краља Петра и његовог сина Александра.
То је ишло толико далеко да је Свети Јован Максимович, док је живео у Паризу, одлазио сваке године 9. октобра у Марсеј, где би заустављао саобраћај и служио помен за покој душе на месту погибије Краља Александра или је мушкој деци у свом сиротишту у Шангају, који су углавном били кинеског порекла давао имена уз Николај и Алексеј, и Александар и Петар по нашим Краљевима.
Краљ Александар никада није званично признао Совјетски Савез, никада није успоставио дипломатске везе, нити је пристајао да на било какав начин формално уважи РЕВОЛУЦИОНАРНО НАСИЉЕ у Русији, које су спровели Лењинови Бољшевици. Краљевина Југославија била је последња земља у Европи која је признала Стаљинов Совјетски Савез тек у пролеће 1940. године.
Један од тих Руса који је изузетно ценио наш народ и волео наше Владаре који су збрињавали огроман број његових Сународника са њиховим Породицама био је и Барон Врангел, Вођа Белог Покрета против Бољшевика и један од највећих Противника Комуниста у Совјетском Савезу, чија пропаганда га није штедела и чији Агенти ће га касније отровати. Он је живео у нашој Краљевини у Сремским Карловцима до 1927. године када је морао због политичког рада међу Емигрантима да се пресели у Брисел, који се налазио између Париза, Лондона и Берлина, где је морао да концентрише свој политички ангажман. Већ 1928. године Генерал Врангел бива убијен од стране Агента совјетске тајне полиције НКВД, који се настанио у његовој кући као Послужитељ.
Генерал Врангел био је веома близак Пријатељ Краља Александра кога је необично волео и поштовао. Са њим је поделио судбину не само Официра школованог на руским царским Академијама, већ и жртве тоталитарне идеологије, које су и једног и другог коштале живота.
Барон Пјотр Николаевић Врангел је сахрањен у Београду у руској Цркви Свете Тројице на Ташмајдану.
Некада је његов гроб био окружен свим историјским заставама руске царске војске, још од Петра Великог и наполеонских ратова до Првог светског рата. По уласку трупа Црвене Армије и Партизана у Београд октобра 1944. године, тим највећим руским војним реликвијама се губи сваки траг.
Чувени Генерал Пјотр Николајевич Врангел био је Вођа АНТИБОЉШЕВИЧКОГ ПОКРЕТА у Руском грађанском рату и међу првима је одао пошту тек преминулом Краљу Петру I Великом Ослободиоцу 22. августа 1921. године у Београду, пред одлазак на сахрану, која ће се одржати у Маузолеју Породице Карађорђевић Храму Светог Ђорђа на Опленцу.
Драги Срби, одајте и ви почаст овим Великанима руске и српске историје кад год можете у Београду и на Опленцу. Запалите им свећу и помолите се за њихову душу.
Живела Србија! Живела Русија!
