Добровољци СРС су 1991. године дошли у Борово Село да штите српске цивиле због немира који су у том делу СФРЈ избијали од доласка проусташког режима Фрање Туђмана. Ситуација у селу је била опуштена после потписивања примирја, а онда су хрватски полицајци у много аутобуса упали у Борово Село и одмах отворили ватру.
Први погинули је Војислав Милић, добровољац гарде Душана силног (касније Белих орлова), из околине Ваљева. Њега су добровољци СРС затекли мртвог без оружја. Тада се 16 добровољаца СРС, тзв. „шешељеваца“ дохватило оружја и (уз помоћ мештана од којих су неки имали оружје) победило више од стотину хрватских полицајаца. Лидер СРС Војислав Шешељ касније је у Хагу изјавио да је поносан на њих и да су јунаци.
Око три сата поподне стигло је седам оклопних транспортера 12. бригаде Југословенске народне армије (у том тренутку једине регуларне војне силе на простору СФРЈ) из Осијека, с циљем да заштите нападнуте српске мештане Борова Села. Наоружани Срби су без отпора пропустили транспортере ЈНА, која је направила тампон зону између наоружаних српских цивила и хрватских полицајаца. Доласком ЈНА обустављена је ватра и наступили су преговори у којима је припадницима МУП-а Републике Хрватске дозвољено да у транспортерима ЈНА из Борова села изнесу тела дванаест погинулих колега, али им није дозвољено да спроведу истрагу у селу.
Тако је ЈНА успела да спаси далеко бројније хрватске полицајце од 16 „шешељеваца“ који су тог 2. маја 1991. године одбранили српске цивиле у Борову Селу.
