ОСНОВНЕ МИСЛИ у „Начертанију“, оне које су као идеје имале свој практични значај, биле су – да је Турско царство („болесник на Босфору“) на умору, и да би се Аустрија и Русија лако могле договорити о подели његове територије, и тако спречити балканске народе да створе своје државе. А што се тиче Србије, а) да она мора окупити сав српски народ, б) да мора успоставити тесне везе са свим Србима и међу њима организовати национални рад, в) да се мора повезати са свим Словенима у Турској, а пре свега споразумети се са Бугарима и склопити савез са Црном Гором, г) да се, што је природно, мора ослонити на велике силе, у првом реду на Француску и Енглеску, а „нормално“ на Русију, што, међутим, зависи од саме Русије, која је окренута Бугарској због Цариграда, и, д) да се Србија и у економском погледу мора ослободити од Аустроугарске и своју трговину усмерити преко Скадра до мора.
СТИЦАЈЕМ ОКОЛНОСТИ, „Начертаније“ (нацрт, план рада, програм рада) постало је познато српској јавности тек 1906. године. Објавио га је Миленко Вукићевић у часопису Радикалне странке „Дело“, под насловом: „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1844. године“. Да „Начертаније“ постоји, међутим, сазнало се 18 година раније – 1888, када га је Милан Т. Милићевић поменуо у Гарашаниновој биографији (као „план за унутрашњу и спољну политику Србије“).
Свезнајући полицијски и обавештајни апарат Аустрије, који је био још од 1805. године упућен у скоро све тајне у Србији, неким чудом није регистровао постојање „Начертанија“ све до 1883. године. (Један од првих информатора Беча био је Иван Југовић, односно Јован Савић, рођен у Сомбору у Бачкој, који је као секретар Совјета сваке вечери, преко једног рибара, достављао своје извештаје у Земун, тамошњем аустријском команданту). Те 1883. године, „Начертанија“ је Бечу доставио, преко аустријског посланства у Београду, Тодор Стефановић-Виловски, једно време и шеф прес-бироа министарства спољних послова Србије. У службеној белешци, која се налази уз превод „Начертанија“ у Државном архиву у Бечу, речено је за његовог састављача да је највећи државник Кнежевине Србије, а за само „Начертаније“, да оно не представља никакав историјски акт, већ да је у питању „програмски спис српске државне политике“. (Тодор Сефановић-Виловски, 1854-1920, до свог доласка у Србију из Војводине, 1881, био је секретар Народно-црквеног сабора у Војводини, издавач листова „Србадија“ и „Српска зора“. До 1918. године активно радио као тајни информант министарства спољних послова у Бечу.)
АУТЕНТИЧНИ РЕВОЛУЦИОНАРНИ ДОКУМЕНТ ТАДАШЊЕ ЕПОХЕ
ТАКВО КАКВО је било, „Начертаније“ је, од часа када је постало познато јавности, оцењивано на сасвим различите начине. Једни су у њему хтели да виде југословенски програм, а други – пре свега после Другог светског рата – „велико-српски“ програм, као што је то случај са Васом Чубриловићем. У својој књизи „Историја политичке мисли у Србији XIX века“, Чубриловић је настојао да докаже да је Гарашанин 1844. године дао основе великосрпској политици уједињења, чијих ће се поставки држати у Србији конзервативни политички кругови и људи све до 1941. године. Делимично прихватајући Чубриловићеве ставове, амерички историчар Дејвид Мекензи, изнео је мишљење да се Гарашанин залагао за велику Србију, али да је истовремено био и духовни отац Југославије 1918. године.
Радослав Стојановић је, опет, рекао, да „Начертаније“ представља „аутентични револуционарни програм своје епохе“, и то пре свега зато што се његов творац определио за стварање заједнице Срба са суседним народима, а не за негацију тих народа. Радош Љушић је пак изрекао мишљење да је „Начертаније“ српски, а не великосрпски програм, и да је Гарашанин у ствари „поставио својим програмом два циља пред српском спољном политиком: 1) уједињење свег српског народа на подручју Турског царства у оквиру нове и независне српске државе; 2) уједињење преосталих Срба из Аустријског царства заједно са Хрватима, као и Бугарима из Турске, у једну јужнословенску, српско-хрватско-бугарску државу“.
Уз истицање, да је „државник једне мале, вазалне кнежевине“ био „спреман да жртвује своју тек створену државу ради једне будуће јужнословенске заједнице Срба, Хрвата и Бугара“, Љушић је закључио, „да и то доказује, да се Гарашанин оспорава управо у ономе у чему заслужује да буде посебно похваљен“.
ВРЕДНА ЈЕ ПОСЕБНО помена Љушићева констатација, да су сви хрватски историчари, сем једног јединог (Фердо Шишића) у „Начертанију“ налазили основу за великосрпску политику. То, извесно, није никаква случајност, поготову кад се историјској истини претпостави политичка потреба. Жигосањем Илије Гарашанина као најизразитијег великосрбина свога доба и поричући његове југословенске идеје, које се никако не могу превидети, хтела се, како то мисли и Василије Т. Крестић, створити представа „о томе да ниједан српски државник и политичар није био и да не може бити одан југословенској идеји, да се не може залагати за искрено и равноправно уједињење, већ да је у својој души, у свом бићу, саткан тако да буде себични великосрбин, да му није довољно оно чиме располаже његов народ, већ да мора да посеже за туђим“.
По Крестићевој оцени, корени изнесених гледања у хрватској историографији, и у Хрватској уопште, на „Начертаније“, леже „у ставу званичне Аустрије која је још од времена Гарашаниновог сваку накану српске владе, која се косила са њеним интересима – у Босни, Хрватској, Војводини – проглашавала за велико-српско настојање. Ширећи баук великосрпстава, Аустрија је мобилисала све оне који су из разних разлога зазирали од Србије, њеног територијалног проширења и њене предводничке ујединитељске улоге. У томе је Аустрија највише успеха имала у Хрватској, пре свега у оним круговима који су желели да се Хрватска нађе на челу ујединитељске акције Јужних Словена и да и Босна и Херцеговина, у оквирима Аустрије, уђу у састав Хрватске, односно Троједне краљевине. Због таквих жеља и намера и поменути политички кругови у Хрватској придружили су се противсрпској и противјугословенској пропаганди Аустрије. Са своје стране они су сваку акцију Србије у којој су видели конкуренцију сопственим плановима и циљевима жигосали као великосрпске претензије. Оцене о Гарашанину и његовој политици као ускосрпској и великосрпској не могу се посматрати изван ових оквира, утолико више што политички чиниоци о којима је реч спадају у феномен дугог трајања који досежe до наших дана…“