Живојин Лазић, село Санковић, општина Мионица, митраљезац Дринске дивизије. Исповест Живојина Лазића: Не знате ви, ђецо, шта се у мојој кући дешавало и како сам уцењен. Бануше, пред сумрак двојица непознатих људи – испод мантила вире им пиштољи.
Одлучено је, Живојине, да један твој син буде – мртав! Ти изабери: хоћеш ли да убијемо овог заменика шефа железничке станице у Београду или овог који ради у Новом Саду? Мислио сам да ће ме смрт покосити. Кумим и молим: немојте, децо, тако вам Бога, збијати шалу са мном, видите, ваљда, да сам стар и болестан. Они ни да чују: тако је, кажу, одлучено на важном месту. Дрхтим од страха за своју децу… Један се, као смилова, па ће ми рећи: има само један излаз: Види ову јабуку, треба да је однесеш на гроб – рекоше они на чији гроб. Ми ћемо те возити аутомобилом, а повремено снимати као да идеш пешице. Уцена је била страшна. Пристао сам како бих сачувао једног од својих добрих синова.
Возили су ме, а често извлачили из кола и снимали како пешачим. Да су мене уценили не бих пристао – ма, знао сам за његову регименту и злочине које је она починила у Мачви и Подрињу… А за оно шапутање на гробу, које телевизија није снимила, овако је рекао: „Задужио си нас, ни наши праунуци неће моћи да врате твоје дугове, а Србија неће моћи да се опорави на за 100 година.“
Врхунац понижења Срба и Србије, да солунски борац ода почаст црвеном злочинцу који се борио против њега и његове Србије у том истом рату.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
