“Они су баш одлучили да нам узму Косово”, рече Зоран Ђинђић сарадницима у јесен 2002. године. „Шта је ту ново, то смо знали и раније?”, питао сам га. Рекао ми је да Србија нема разлога да чека да независност Косова буде проглашена „када су они то планирали”. „Идемо у сусрет проблему и ми ћемо да тражимо да се питање Космета одмах трајно реши”, казао је Зоран. Није Ђинђић знао куда ће нас одвести пут којим је кренуо, али је био сигуран да Србија не може да напредује ако трајно не реши косовски проблем. „Космет је за мене државни приоритет број један. Статус Косова је у ствари статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије док не знамо какав је статус Косова и Метохије”, објаснио је своју позицију у једном интервјуу. Био је премијер који је враћао земљу у међународну заједницу после деценије санкција и знао је да Србија не може да живи од међународне помоћи и да су јој потребне инвестиције. А ко ће да инвестира у земљу чија власт не контролише део своје територије на којој сваког дана могу да почну сукоби?
Обратио се међународној заједници писмом које је упутио Џорџу Бушу, Владимиру Путину, Тонију Блеру и Савету безбедности Уједињених нација. Промовисао је иницијативу обраћањем водећим светским медијима. Консултовао се о иницијативи са Србима са КиМ, САНУ, СПЦ, невладиним органзацијама и интелектуалцима. Био сам присутан када му је Добрица Ћосић рекао да је једино трајно решење разграничење са Албанцима. Нисмо тада као нација постигли јединствен став о Косову и Метохији, али када смо га имали у историји око било ког важног питања?
Ђинђићеву инцијативу одбациле су водеће земље међународне заједнице које ће касније признати самопроглашену независност Косова, генерални секретар НАТО Хавијер Солана, Ибрахим Ругова, Европска комисија… „САД сматрају да сада није време за покретање разговора о коначном статусу Косова“, саопштио је амерички Стејт дипартмент. Ђинђић је узвратио у „Вол стрит журналу“ да „посао још није завршен, јер статус Косова и БиХ још није одређен. Више од 200.000 избеглица се још није вратило у Хрватску“. Шеф УНМИК-а Михаел Штајнер потврдио је Ђинђићеве сумње да постоји скривена агенда у вези са Косовом коју он својом иницијативом ремети. Одговарајући премијеру Србије рекао је да ће „доћи време за решавање коначног статуса Косова, али не у 2003. години“ и да „неће бити дозвољен повратак у прошлост, када се о косовским питањима буде одлучивало у Београду“. Медији су почетком фебруара 2003. године објавили да је „амерички амбасадор у Београду Вилијем Монтгомери затражио од званичника да одустану од захтева да одмах отпочну преговори о решавању статуса Косова и Метохије, као и од стратегије о повратку војних и полицијских снага у јужну српску покрајину“. Према овим наводима „Коштуница је био сагласан са том поруком САД, док је Ђинђић то одбио”. Није Коштуница био једини политичар који је напао ову иницијативу. Њој су се успротивиле Наташа Кандић, Соња Бисерко и бројне невладине организације, али и делови Ђинђићеве странке предвођени будућим председником Борисом Тадићем који му је већ тада окренуо леђа. Да ли би Ђинђић успео да реши проблем Косова те 2003. године не знам. Било је исувише противника ове иницијативе у земљи и иностранству, а Ђинђићева политичка снага није била тако јака, нити је управљао министарствима силе. Шансе су му биле мале. Ипак, био је одговоран политичар који је препознао проблем и храбро почео да га решава. Убијен је месец дана касније.
Србија је остала да чека и дочекала мартовски прогром 2004. године када су паљене наше куће и цркве, а народ убијан и протериван, дочекала je једнострано проглашење независности од стране приштинских власти, дочекала je да Срби полако нестају са Косова и Метохије, не само зато што им се нуди новац за имања, већ зато што немају запослење, перспективу и безбедност.
Данас, 15 година касније, оно што се догодило Ђинђићу преживљава председник Вучић који је храбро и одговорно одлучио да покуша да трајно реши косовски проблем.
Нападају га исти они који су се противили Ђинђићу због Косова, oд дела међународне заједнице, преко десничара попут Коштунице до невладиних организација, односно Соње Бисерко и Наташе Кандић. Имају исте аргументе, „не дирајте ништа”, „најбоље је да остане замрзнути конфликт” или „признајте независност Косова”, a нико од њих не нуди никакво решење. Не знају како живе Срби на Косову и Метохији, не интересује их њихова судбина и служе им само да прикупљају јефтине политичке поене у трци за фотељама у Србији. Косовско питање доживљавају као шансу да политички униште Вучића, када већ то не могу да ураде на изборима и ниједна српска глава им није скупа како би постигли свој циљ. Радећи против српског председника омогућавају Албанцима да постигну циљ, да Косово остане без Срба само са манастирима и монасима у њима које ће да чувају као мало воде на длану као доказ своје „мултиетничности”.
Може неко да подржава или не политику Александра Вучића, али је чињеница да има храбрости да се суочи са проблемом Косова и да покуша да га реши. Изабрао је да решавамо проблем, уместо да маштамо о решењу, да живимо у реалном свету уместо у миту и еповима, да не будемо вечита жртва којој је увек неко други крив за несупехе, да бирамо овоземаљски живот уместо „царства небеског”. Да ли ће Вучић у томе успети нико не може да зна, пa ни он сам, aли бориће се за интересе Србије и дати све од себе. Успео је, захваљујући свом угледу, да се о косовском проблему разговара у Вашингтону, Москви, Берлину и Бриселу, да данас у међународној заједници сви разумеју да морају да се уваже српски интереси.
Зато председник Вучић заслужује подршку свих у разговорима које води. Ако успе, биће то победа Србије. Ако не успе и ако будемо поново изгубили време, за 15 година нећемо имати о чему да преговарамо јер нашег народа на Косову и Метохији тада неће бити.
Горан Весић
Извор: politika.rs
