ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА О ХЕРОЈИМА ИЗ ОСНАБРИКА: Како су официри српске војске преживели логор смрти и спасили 450 Јевреја! (ФОТО)

После априлског слома Краљевине Југославије 1941.године многи официри и војници поражене, а многи ће рећи издане и продане Југословенске армије, завршили су у нацистичким логорима. Највећи број у Немачкој, где су неки заувек оставили кости а неки имали среће да преживе тежак физички рад и злостављање.

Један од логора био је и онај стациониран у Оснабрику, који је карактеристичан и због чињенице да су многи његови логораши живи дочекали крај рата. То су могли да захвале томе да су се официри Вермахта који су управљали логором, као ретко где на другим местима, прилично стриктно држали Женевске конвенције, која је штитила права ратних заробљеника.

Али још више од тога чињеници да су се официри, међу којима је, поред Срба, било припадника других југословенских народа и свих вероисповести, држали братски и монолитно, не дозволивши Немцима да их поделе, што би вероватно довело до страдања многих међу њима.

-Од укупно180.000 заробљених припадника Војске Краљевине Југославије, који су завршили у немачким логорима, њих око 6.500 је било стационирано у Оснабрику. Све су то били часни официри, који су дали реч краљу и отаџбини, али њихово херојство се овде није огледало у ратним подвизима, већ у другим људским особинама и квалитетима. Држали су се своје заклетве, штитили једни друге по цену живота и тако на крају успели да опстану. Сви заједно.

ПОЖУТЕЛЕ УСПОМЕНЕ: Заробљени официри Југословенске војске имали су и своју фудбалску екипу

Скоро 6.000 њих је дочекало крај рата, а међу њима, што је врло занимљиво, и око 450 официра и војника давидовске вере, Јевреја. Међу њима су били отац епидемиолога, доктора Предрага Кона, као и Рафаел, отац познатих уметника Мише и Наде Блам. Иако је тих година свуда у Немачкој холокауст био у замаху, а Јевреји су листом страдали у логорима, у Оснабрику су преживели, а за то могу да захвале официрима Србима и другима, који су се успротивили и нису дозволили да њихове колеге и саборце друге вере одвоје у посебну групу. Било је ту и око 200 официра Словенаца који такође нису пристали на то да их одвоје од групе, међу њима и отац нашег великог новинара и дипломате, недавно преминулог Мирослава Лазанског. каже за Сербиан Тимес Жељко Драгић, Србин из Републике српске који живи и ради у Немачкој, један од групе ентузијаста који покушавају да сачувају сећање на логораше из Оснабрика.

У тим настојањима Драгић и његове колеге у склопу пројекта „Барака 35“ скупљају новац за реновирање једне од барака у којима су боравили затворени српски официри, а пре месец дана објавили су монографију под истим именом на српском и немачком језику.

– Покушавамо да од заборава отргнемо овај део наше историје, да од Бараке 35 направимо прави меморијални центар, што сматрам да је и дужност нас који смо у Немачку дошли сасвим другим поводом у односу на наше претке и земљаке. Тим пре што је Барака 35 једина таква барака која је сачувана у читавој Европи. У склопу ове иницијативе за 2.000 долара смо на интернету купили 12 добро очуваних писама српских заробљеника из Оснабрика, која су сада изложена у Бараки 35, каже наш саговорник, па додаје:

БРАТ ЈЕ МИО, МА КОЈЕ ВЕРЕ БИО: Сачувана писма Срба и Јевреја, официра Југословенске војске заточених у Оснабрику

-Пред нама је велики пројекат од милион долара, да би се барака у потпуности санирала и вратила у стање какво је било од 1941-1945. Увели смо грејање и струју, а до краја године би требала у потпуности да се санира и изолује, јер је влага тренутно највећи проблем. Имамо и велику подршку локалних власти у Доњој Саксонији, а предговор за нашу монографију писао је господин Борис Писториус, министар унутрашњих послова ове немачке покрајине, који је 23.јула отворио и изложбу у Бараки 35, а догађају је присуствовао и наш конзул из Хамбурга и људи из наше амбасаде у Берлину. Очекујемо подрђку немачке владе, али се уздамо и у помоћ наших земљака из дијаспоре, као и чланова породица логораша. Да додам да се и улица која пролази поред логора зове Српском улицом. А недалеко од ње је и Улица рабина Херцкота из Бачке, који је служио као свештено лице у Југословенској краљевској војсци.

ЈЕДИНА ТАКВА У ЕВРОПИ: Овако данас изнутра изгледа Барака 35 у Оснабрику

Говорећи о преживелим логорашима из Оснабрика Драгић се, поред осталог, позива и на писање Сербиан Тимеса.

-Судбине су одвеле те људе на различите стране. Већина их после рата није желела да се врати у комунистичку Југославију, већ су бољи живот потражили на Западу. Енглези, чија је војна база после рата била смештена управо у баракама логора у Оснабрику, покушавали су да их пошаљу за Јужну Африку и Аустралију, где би радили за њихове интересе, али их је на крају понајвише отишло у Америку, о чему сте и ви писали у Сербиан Тимесу, кроз текстове о господину Вилијему Николину, који је као амерички официр издавао дозволе српским официрима за одлазак у САД.

ЧУВАЈУ ИСТОРИЈУ ОД ЗАБОРАВА: Жељко Драгић (лево) и Петар Милорадовић испред чувене Бараке 35

-Било је и оних који су остали у Немачкој, у Оснабрику, где су поженили Немице и на тај начин показали колико је сваки рат, па и тај, био бесмислен. Тако је у Оснабрику после рата никла и српска православна црква, где је одмах после рата литургију и опело пострадалим логорашима држао владика Николај Велимировић, којем је присуствовао и краљ Петар Други Карађорђевић, који је често долазио у Оснабрик, јер је међу преживелим официрима-логорашима било и неколико његових личних пријатеља. Касније је владика, који је и сам био притворен у логору Дахау, схвативши да му нема повратка у Југославију, отишао за Америку, каже Жељко Драгић, који на крају разговора с великим поштовањем истиче и име дугогодишњег председника удружења Барака 35, Петра Милорадовића, чији је отац боравио у логору, а који је дао велики допринос да се очува успомена на хероје из Оснабрика.

МОНОГРАФИЈА СТИГЛА И ДО ЧИКАГА: Драгић са генералним конзулом Драганом Јовићем

Прича о српским логорашима има и свој наставак…

Већина српских официра је преживела рат у логору, али њих око 100 није савезничко бомбардовање 1945.године. Тада је на њиховој сахрани чувену беседу о српском народу одржао протестантски пастор, Фридрих Гризендорф. У говору је истакао како је његов народ изгубио рат, како су победили Совјети, Енглези, Американци, али како је највећи победник један мали народ, српски, чија је победа – “победа душе и срца”.

Говорио је о томе како су Немци страховали од одмазде знајући како су за једног њиховог мртвог војника убијали 100 српских цивила, како су мислили да ће се тих 5.000 преживелих официра светити над њима, убијати и силовати, али да су они уместо тога – деци давали бонбоне.