Током две деценије у којима је Ираном владала америчка марионета, све до Исламске револуције 1979. године, Иран и Израел су били у пријатељским односима, таквим да су 1968. године ушли у заједнички посао, (Eilat-Ashkelon Pipeline Co. – EAPC) / „Ејлат-Ашкелон пајплајн ко.“ (у даљем тексту ЕАПК – прим. прев.), за транспорт иранске нафте до Средоземног мора, а што је додатно подстакнуто египатском блокадом Суецког канала. Овај подухват је тада ометао слободан ирански извоз нафте. Иран је и пре формирања ЕАПК-а испоручивао Израелу највећи део своје нафтне производње, али тајно, да би избегао затезање односа са арапским светом.
Иранска нафта из Црвеног мора је текла ЕАПК-ом за Европу око десет година. После обарања шаха Мохамеда Резе Пахлавија 1979. године, нова иранска власт тражи свој удео прихода и имовине која је остала у Израелу, држави коју Исламска Република Иран није признавала.
Према писању „Бизнис инсајдера“, нико не зна колики је профит ЕАПК до сада остварила и колико вреди, јер се то крије на основу судске наредбе коју су захтевале израелске обавештајне службе, што важи и за порекло нафте која сада нафтоводом протиче, мада се сматра да су у питању махом бивше совјетске републике. „Бизнис инсајдер“ чак признаје да му је текст морао да прође израелску војну цензуру пре објављивања, али се зна, и без тог чланка, да је ЕАПК постао највећи израелски дистрибутер нафте – са амбицијом да буде највећи и у читавом Средоземљу.
Иран је 1994. године покренуо арбитражни судски процес против Израела, прво у Француској, затим у Швајцарској. Швајцарски суд је 2016. године пресудио да израелска влада, за нафту испоручену Израелу пре обарања шаха 1979. године, Ирану дугује 260 000 долара – у оквиру укупног дуга од 1,2 милијарде (без камата) – као и да Израел има да плати судске трошкове од 208 000 долара. Израел је одбио да уплати новац „непријатељској држави“, али с обзиром да би требало да санкције Ирану буду укинуте – по основу Заједничког свеобухватног плана акције из 2015. године – швајцарски суд је такође пресудио да не постоје правне препреке за израелску уплату Ирану.
Тренутно, а исто ће бити и убудуће на основу одлуке надлежног комитета Кнесета донете крајем децембра прошле године, ЕАРК послује у тајности. Садашњи назив компаније је Europe Asia Pipeline Co. (EAPC-B), а власништво је израелске владе. Судској наредби о тајности пословања гасовода продужена је важност за још пет година, с тим да њено кршење подлеже затворској казни од 15 година.
Моћ Израела да кажњава људе који документују његове амбиције у погледу енергената превазилази снагу домаће судске наредбе. „Гардијан“ је јула 2014. године, у секцији блогова, објавио чланак новинара Нафета Ахмеда, у коме је изнета тврдња да је стварни разлог за тадашњи брутални напад на Газу жеља Израела да контролише палестински гас. Међутим, убрзо је уследило укидање Ахмедовог блога, уз објашњење:
„Нафез Ахмед је слободни новинар који је самостално објављивао чланке на нашој блогерској мрежи, током нешто више од годину дана као редовни сарадник. Никада није био запослен у „Гардијану“. Његов блог на нашој мрежи, Earth Insight, бавио се темом међуутицаја животне средине и геополитике, али када је број постова на друге теме далеко премашио број чланака из насловне тематске области, донели смо одлуку да блог укинемо.“
Али, што рече новинар Џонатан Кук, „Гардијанови“ стварни разлози за укидање блога су превише очигледни:
„Интересантно је да је Ахмедов чланак постао толико виралан да је то највише дељена прича о операцији ‘Одбрамбени штит’ с ‘Гардијана’. Али изгледа да читаоци умеју да боље оцене шта је права вест од ‘Гардијанових’ уредника. Уместо да му честита, ‘Гардијан’ је практично шутнуо Ахмеда, који је то описао у тексту чији је линк испод. Нико није рекао да је у причи било грешака, и никаква исправка није додата на чланак.“
Другом приликом, Ахмед је на свом блогу на „Гардијану“ детаљно описао како је и сиријски рат изазван због спора о гасоводу, другом гасоводу који би, без сумње, омео Израел да постане „велики играч“ у гасној индустрији…Israel working hard to realize the dreams of its gas industry
Израел једва да има довољно сопствених енергетских ресурса и за 50 одсто садашњег извоза. Године 2000., на обали Газе су откривене резерве од 1.4 билиона кубних метара природног гаса, вредног 4 милијарде долара. Израел ће касније открити и два друга огромна налазишта гаса у Сирији и Либану, код два позната непријатеља израелске владе. Израел жели да војно интервенише у обе те државе (из потпуно других разлога, наравно).
Свако ко вам каже да природни ресурси попут нафте и гаса не играју битну улогу у регионалним амбицијама Израела, или лаже или је потпуно погрешно информисан. Израел чак покушава да оживи стогодишњу жељезницу како би се повезао са ширим Блиским истоком – укључујући и Саудијску Арабију – са намером да изманеврише Иран и створи антииранску осовину, засновану искључиво на трговини.
Јасно је да израелска обузетост Ираном има мало везе са (непостојећим) иранским нуклеарним оружјем и да се све тиче новца и ресурса. Израел је радо пословао с бруталним иранским диктатором пре неколико деценија, али ето, сада брине о људским правима Иранаца изашлим на улице да протестују против режима толико налик сопственом.
Ред је да већ једном назовемо ствар правим именом и политику гасовода признамо за оно што и јесте – покретачка сила садашњих регионалних сукоба на Блиском истоку, а и шире.
Дариус Шахтахмасеби
Превод: Александар Јовановић
Извор: cirilizovano.rs / theantimedia.org
