Дошли смо до краја још једног Светског првенства у кошарци на коме је Србија заузела пето место. Чињеница да нећемо освојити неку од медаља, на које нас кошаркаши већ деценијама навикавају, одмах је подстакла дежурне критичаре, ендемску врсту која у Србији успева боље од корова, да крену свим силама на селектора Ђорђевића и ове феноменалне момке.
На хиљаде корисника друштвених мрежа, „исукало“ је своје тастатуре и осуло паљбу по тактици, селекцији екипе, али и учинку бројних играча, захтевајући да им селектор под хитно да објашњење за овакав резултат. Ако изузмем чињеницу да све ово неодољиво подсећа на неку надреалну сцену у којој овца захтева од пастира да јој у писаној форми образложи због чега ју је довео на одређени пашњак, морам да се запитам са којим правом то „море“ медиокритета очекује да им се правдају чак и најбољи међу нама?
Да ли ти „онлајн јунаци“ схватају да живе у једној малој земљи која ни у једном параметру није ни близу светског врха, осим у тој кошарци у којој редовно преслишавамо и много веће, јаче и боље од нас? Да ли омалени мозгови тих “ хијена“ са Фејсбука и „пирана“ са Твитера могу да докуче да њихове комплексе и фрустрације произашле из личних неуспеха неће решити пљувачина по репрезентацији која је прва и по броју медаља и на листи ФИБА.
Вероватно не могу, јер је сировини увек најтеже објаснити да је секундарна, али би након последњег селекторовог геста требало макар мало да их буде срамота. Упркос томе што је као играч задужио ову земљу за наредних 100 година и што је као тренер оживео кошаркашку репрезентацију која је била буквално на апаратима, Александар Ђорђевић је након освојеног петог места, подигнуте главе изашао пред новинаре, преузео одговорност и рекао да одлази са места селектора, иако га са њега сигурно до смрти нико не би померио. Уследио је шок, јер овакав потез мозак просечног Србина није очекивао.
Живимо у земљи у којој се родиш да ни за шта ниси крив-јер си Божији народ који сви мрзе, у којој одрасташ тако „савршен“ док те родитељи соколе да си најпаметнији и најспособнији, али су професори нестручни и то не препознају, а деца завидна па те не воле, у којој се твоја безгрешност наставља и кроз живот па су на приватном плану мужеви безосећајна стока/жене курве, деца незахвална, а на послу шефови бахати и зли… To make it simple, живимо у земљи у којој готово нико не зна да прихвати одговорност и призна да је за нешто крив, од политичара, преко селектора, до возача, лекара, наставника, па чак и оне жене за роштиљем која ти ували своју длаку у „гурманску“… Због свега тога нам је и чудно када дође неки ћелави и каже „крив сам, нисам успео, идем“…
Парафразираћу чика Јову Змају, ако икада као људи и као народ „порастемо и размислимо“, само ће нам се касти да нам је Сале национале и на свом последњем репрезентативном тајм ауту одржао велику животну лекцију. Док не спознамо и не признамо своје грешке, то пето место на свету које су освојили кошаркаши ће нам бити мисаона именица.
А ти селекторе, жив био и свака ти част. Хвала ти што си мени и мојим вршњацима упркос свим ратовима и недаћама приуштио радосно детињство. Хвала ти за тројке Хувентуду и Хрватима у последњој секунди и за сваку од оних девет против Литваније. Хвала ти за то што и сада могу од личних неуспеха да побегнем у кошаркашке успехе и да их присвајам као своје и што ће судећи по темељима које си поставио то моћи и моја деца. Уствари, за лек се не каже хвала…
А. Црномарковић
