Српски кнез Михаило Обреновић и црногорски кнез Никола I Петровић су 23.09.1866. године закључили уговор о заједничкој борби за ослобођење од Турака и уједињење српских земаља.
Први најочигледнији кораци ка уједињењу Србије и Црне Горе у једну државу су направљени склапањем Тајног споразума од 23. септембра, 1866. године између Црне Горе, књаза Николе I Петровића и Србије, књаза Михаила Обреновића на Цетињу.
Једна интесантна ствар јесте што су обе династије, и црногорски Петровић-Његоши и српски Обреновићи, били са црногорских простора.
Према том споразуму, после успешног рата против Османског царства, који је био усмерен ка ослобођењу српског народа који је живео под Турцима, Никола се требао одрећи престола у корист књаза Михаила, а Црна Гора припојити јединственој српској националној држави, започињући подређивањем црногорских снага српској војсци.
Члан 2 војног споразума:
„У случају успеха, Књаз Црне Горе придружиће Црну Гору српској држави и признати књаза Михаила за владаоца.“
У ту сврху министарство Илије Гарашанина, и самог по пореклу Црногорца, послало је Милана С. Пироћанца по споразуму на Цетиње, који је требао да спроведе детаљну анализу ситуације у Црној Гори, модернизацију војске, уједињење команде и припрему за ратне активности, отворивши канцеларију.
Извештај о Црној Гори и Црногорцима који је Пироћанац послао Београду је толико обиман, да је објављен у виду књиге.
Идеје о коначном испуњењу планова нису доживеле плода, јер је недуго потом, српски владар Михаило Обреновић изненада убијен у Кошутњаку, 1868. године.
