После одлуке београдских градских власти да Загорску улицу у Земуну преименују у улицу Благоја Јововића, отворила се полемика у јавности. Обзиром да је одлуку донела и спровела у дело актуелна „напредњачка“ гарнитура, изостала је значајна подршка овом чину од стране многих патриотских личности, све због страха да их зато не прогласе блискима власти. Нарочито упада у очи да јавност некритички прескаче још једну чињеницу која ће на нашу престоницу и будућа покољења утицати много више: донета је одлука се поставе споменици Милошу Црњанском, Јовану Јовановићу Змају и Меши Селимовићу.
Нарочито бих се осврнуо на значај одлуке о постављању споменика Црњанском и Селимовићу, јер њихова ремек-дела Сеобе (друга књига) и Дервиш и смрт по скоро свим стручним мишљењима спадају међу пет најбољих романа написаних на српском језику. Црњански је на симболичком плану веома битан, јер се тако исправља велика неправда коју нам је нанео комунистички (титоистички) режим. Он је као писац вечити модерниста и најаутентичнији представник оне врсте српске књижевности која говори језиком светске литературе. Са друге стране је чврст национални мислилац и творац чувене максиме о „српском становишту“. Црњански хомогенизује два светоназора која су неспојива по савременим тумачењима глобалиста: као писац сања националну слободу, а као човек одише стилом светског господина. Зато су га прећуткивали титоисти свих генерација, почевши од оних који су корачали шумама са црвеном петокраком на челу, па све до ових који седе по кафићима са жутом европском звездом у новчанику.
Колико је, са једне стране, доношење одлуке о постављању споменика нареченим великанима намерно скрајнуто, толико је са друге стране именовање улице по Благоју Јововићу изазвало буру у делу привилеговане јавности. Нарочито ако се томе дода да је преименована Загорска улица, која је носила назив по Загорју – области у данашњој Хрватској где је – према званичној историографији СФРЈ – рођен Јосип Броз. (Касније је добио конспиративни псеудоним Тито, који је након рата и по доласку на чело државе постао његово народно име од миља. Обављао је све највише званичне функције и имао сва највиша државна звања, али му је једно, неформално, било најдраже: био је „највећи син наших народа и народности“).
„КОСМОПОЛИТСКА“ КРИТИКА
Оспоравања ове одлуке градских власти о преименовању једне мале улице у Земуну можемо уз груба поједностављења да поделимо у три основне категорије: на она која долазе из угла „космополитског“ размишљања, на она која гледају кроз „легалистичке“ наочаре, као и на она која ствари посматрају кроз „патриотску“ призму. Они који су забринути да се овим чином „гуши београдски космополитски дух“ као главни аргумент наводе да Београд мора у себи симболички да упија „читав свет“, односно да у њему буду садржана сва битнија глобална обележја. У наставку својих излагања помињу бојазан да ћемо оваквим чином угрозити односе са суседним народима или изазвати њихову љутњу.
Међутим, постоји неколико чињеница на које не смемо заборавити. Давање назива улицама главног града било је оштро цензурисано и идеолошки обојено управо у деценијама након доласка партизанске војске у престоницу и учвршћивања власти у њој. Управо тада су избрисани многи како космополитски, тако и традиционалистички називи, било да је реч о појединцима, покретима или локалитетима који нису били у резонанци са идеологијом нових власти. И додељени су некритички нови називи уз помоћ историјског фалсификата са чврстим примесама комунистичке идеологије. Многе убице српског народа су добиле своје значајне улице у престоници, попут Пенезића Крцуна или Саве Ковачевића.
Већ у Краљевини Југославији креће реципроцитет давања назива улицама у Београду у складу са тадашњом југословенском државном идејом. Али у време владавине комуниста тај тренд добија озбиљан замајац. Огромна већина уличних назива се даје или по револуционарним херојима и симболима, или по реципроцитету „братства и јединства“. О космополитизму готово да нема речи – он постоји тек у траговима, и то искључиво када је реч о неким значајним светским личностима, најчешће леве оријентације. Временом оваква традиција код дела београдске интелигенције постаје синоним за космополитизам, уместо да се назове правим именом: титоизам (чак не ни југословенство!).
И само је титоистички ментални склоп могао да аргументом о космополитизму брани очување назива улице која се зове по једној маргиналној области у данашњој Хрватској, не претерано значајној ни у самом Загребу. Исто стоје ствари и са називима улица добијених по неким градовима из бивше Југославије. Ако је Београд стварно космополитска метропола, зашто би хрватски, словеначки или босански градови имали огромну предност над грчким, кинеским, италијанским или руским градовима? Зато што се тиме штити идеологија титоизма. И зато је позивање на овакву заштиту „космополитских вредности“ дубоко провинцијално и малограђанско поимање глобалних вредности.
ЛЕГАЛИСТИЧКИ АРГУМЕНТИ
Легалисти су изнели аргумент да сам чин Благоја Јововића није легалистичко дело, већ насилан чин. Дакле – кажу они – много би било боље да је правда извршена на суду, наго што ју је Благоје узео у сопствене руке. Неупућени читалац би помислио да се Павелић увелико налазио у затвору где је чекао пресуду, а да је атентатор успео некако да га убије у тој атмосфери. Нажалост, није било тако. Павелић се слободно, готово без озбиљног обезбеђења, кретао улицама Буенос Ајреса, безбрижан и опуштен. Добро је знао да нема, нити ће бити, озбиљне намере тадашње Југославије да га приведе правди. После рата се неко време крио у католичким самостанима по Италији, одакле је – уз британску асистенцију –„пацовским каналима“ пребачен у Јужну Америку. Ово је данас необорива чињеница за историјску науку, а била је и тада за врх Титове власти.
Анте Павелић је био вероватно највећи зликовац у огромној конкуренцији бешчашћа у Другом светском рату. Одговоран је за свирепу смрт бар неколико стотина хиљада Срба и о овоме постоји консензус готово свих историчара. Да није било храброг личног чина Благоја Јововића (и Мила Кривокапића!), Павелић би живот окончао као слободан човек. Или би га можда, већ увелико болесног, са једном ногом у гробу, послали да попут Артуковића умре у родној земљи, уместо да му гроб буде негде „у белом свету“.
Титова држава није имала озбиљну вољу да га приведе правди на било који начин: ово је болна чињеница са којом треба увек рачунати када се говори о потенцијалном „легалном“ исходишту! (Али када је реч о српским интелектуалцима (дакле: не злочинцима!) који су били противници Титове власти, попут Драгише Кашиковића, Титова држава се држала супротног принципа. Организовала је и извршила монструозан злочин: Кашиковић је убијен заједно са његовом деветогодишњом поћерком Иванком у редакцији листа Слобода у Чикагу. Имао је на себи 64 убода оштрим предметом, док су на лешу његове поћерке пронађене 54 ране. Овај злочин је уврштен у 100 најсвирепијих у историји Америке.)
Зато је позивање на правни исход бесмислено у доба Титове владавине, јер није постојала воља државе за такав исход. Накнадна „поверљива“ документа у виду неких неименованих сведочења говоре да се у врху тадашњих власти говорило о неким плановима да се Павелић киднапује и онда некако пребаци у Југославију, или чак и убије на лицу места. Звучи више него неуверљиво: Титова држава је настала на агенди британске политике, оне исте државе чија обавештајна служба је учествовала у пребацивању Павелића безбедно на Запад. Пронађени су документи да је Тито тајно 1944. године посетио папу Пија XII у Ватикану, за кога постоје оправдане сумње да је прећуткивао и често подстрекивао масовне злочине. Ватикан не жели да отвори ове архиве, али је болна чињеница да се католички свештеник Крунослав Драгановић – који је био оперативни мозак чувања Павелића по католичким самостанима у Италији и главни организатор накнадног пребацивања у Јужну Америку – вратио безбедно у Југославију и умро природном смрћу 1983. године у Сарајеву.
Дакле, ни западни савезници ни Тито нису имали вољу да ухвате и осуде Павелића: напротив,по том питању им је одговарало трајно ћутање и нечињење. Са друге стране, Титова држава није била правна држава. Она је била првенствено идеолошка, а њена идеологија је била антисрпска на унутрашњем и антируска на спољном плану. Довољно је да погледамо историјат политичких суђења у њој па да видимо о каквом је правосуђу реч. Та иста држава је осудила Слободана Јовановића „као издајника и ратног злочинца на принудни рад од 20 година и на конфискацију целокупне имовине, на губитак држављанства, као и на губитак политичких и појединих грађанских права на 10 година“.
Ова пресуда спада у сам врх бешчашћа у правосудној историји. Да не помињемо монтирани процес са смртном пресудом без права на жалбу генералу Дражи Михаиловићу. Или стотине сличних просеца, не само у годинама после Другог светског рата, већ током читавог трајања Титове државе. Па и сам Благоје Јововић је био од стране те исте државе проглашен ратним злочинцем и одузета му је лична имовина! И онда неко очекује да они који су управљали државом као да им је дедовина обезбеде бар један објективни процес и донесу праведну пресуду?! И то још ако се узме у обзир чињеница да им такав исход политички не иде у корист, односно да се коси са политиком коју су водили неколико деценија?!
ПАТРИОТСКО СТАНОВИШТЕ
Благоје Јововић није пуцао у човека за кога је постојао бар један промил шанси да је невин. Није пуцао ни у човека који је тврдио да је невин и да је погрешно оптужен. Благоје Јововић је пуцао у човека који се јавно у континуитету поносио својим злоделима. Пуцао је у човека који никада није крио своју идеологију злочина према српском народу. И пуцао је онда када више није било наде да ће Анте Павелић добити заслужену казну. Зато је Благоје Јововић херој! Узео је правду у сопствене руке када је намерно или спонтано систем затајио и када је постојала оправдана бојазан да правде више нема. Али он је био четник, и та чињеница посебно боли протагонисте „легалистичких аргумената“, због бојазни да се тако не наруши титоистичка мантра која им је обликовала живот. И починио је „мушки чин“, а мужевност је особина која се све више маргинализује у савременој хермафродитској јавности.
Патриотама који исказују дозу забринутости због одлуке градских власти да преименују неке улице у Београду ни најмање не смета Благоје Јововић, што је разумљиво. Нити жале, наравно, због сада већ бившег назива улице „Загорска“. Слажу се и да би Добрица Ћосић морао да добије улицу, иако је до смрти задржао титоистички поглед на Равногорски покрет, којим је негирао историјску науку и национално помирење. Али им смета избацивање назива улице по хрватском граду Задру, због некадашњег великог утицаја српске популације на историју овога приморског места. Слична забринутост је била и када је промењен назив Загребачке улице. Има истине у оваквом гледању на ствари, услед оправданог страха да се наша историја и култура своде на „србијанску“ компоненту, уместо српске.
Али зар није онда боље у називима улица – поред топонима – подвући и национални карактер? Рецимо: „Улица српских Далматинаца“ или „Улица загребачких Срба“? Ако постоје називи само по топонимима са хрватске (или друге екс-ју територије), онда због националног достојанства ипак мора да постоји неки реципроцитет. Не мора бити буквално симетричан, може бити и на српску „штету“, али у границама разума. Ако је Србија била стожер две Југославије, подразумева се да симболика те идеје мора да се види и осети код нас више него код других, и то највише баш у Београду због његовог космополитског духа, који увелико превазилази све суседне престонице. Али југословенство није нужно исто што и титоизам! Напротив, изворно југословенство није било антисрпско, док је титоизам канцер у глави Србије.
На крају питање за све домаће „космополите“: зашто не изађете у јавност са ставом да је прво Загреб морао да добије улицу названу по Благоју Јововићу? Зар Павелић није био нациста и злочинац? Зар није имао – једини у модерној историји – логор за децу, Јастребарско? Зар Хрватска није члан Европске уније, која је декларативно антифашистички савез? Зар у државама ЕУ нису атентатори на Хитлера из Вучије јазбине признати као хероји? Зар Загреб не би именовањем улице по Србину постао мало више космополитски град? Зар се тиме Хрватска не би оградила од усташких злочина и поправила односе са Србијом? Све док у јавности наши „космополити“ не разреше многе противречности и не одговоре на многа питања, њихов космополитизам ће бити чист титоизам, а пуцањ у Павелића на симболичком плану за њих ће бити пуцањ у Тита.
Игор Ивановић – публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“ (Catena mundi, 2020). Ексклузивно за Нови Стандард
