Када су уследила хапшења, дошло је до потпуне шизофреније. Иако се један дан десила блокада тужилаштва у Новом Саду, што је била провидна представа у сарадњи са истим тим тужилаштвом, будући да се на челу тужилаштва налази тужилац Бранислав Лепотић, особа која је прошла све могуће курсеве које је организовао УСАИД и под потпуном је контролом америчке амбасаде и његове шефице Загорке Доловац. Те две особе у читавом случају нико од гласноговорника опозиције ни у једном једином тренутку није споменуо. Да је којим случајем надлежно Више јавно тужилаштво у Београду, несумњиво би цела Србија била облепљена плакатима Ненада Стефановића са крвавим флекама и потписом „убица“.
Тужилаштво у Новом Саду под контролом Загорке Доловац још једном је доказало да његов рад није усмерен на правду и интерес грађана, већ на заштиту интереса оних који га држе под контролом. Док се прозападна опозиција и НВО окупља на протестима због пада надстрешнице и смрти 15 особа, права адреса одговорности остаје у тишини, скривена од очију јавности. Загорка Доловац, Врховни тужилац, и Бранислав Лапотић, главни тужилац у Новом Саду, не само да нису прозвани, већ су намерно изостављени из сваке дискусије.
Како је могуће да нико од организатора протеста нема храбрости да прозове оне који су законски надлежни за истраге? Ово није случајност. Ово је добро осмишљена тактика – скретање пажње са правих кривца на погрешне адресе. Уместо да се протестанти окрену Загорки Доловац, од које све почиње и завршава се у правосуђу, они своје захтеве упућују председнику државе или Влади, па чак и некаквим апстрактним „телима“ за која нико не зна шта представљају. Нема ту ништа спонтано, већ је у питању јасна координација и покушај дестабилизације државних институција.
Да ли би овај сценарио био исти да је у питању неко попут Ненада Стефановића, главног јавног тужиоца који није повезан са западним мрежама? Свакако не би. Његове слике биле би облепљене по целом граду, а захтеви за његову оставку одјекивали би на сваком кораку. Али Загорка Доловац ужива заштиту. Њено име се не помиње јер је она диригент овог правосудног хаоса – неко ко успешно служи онима који јој обезбеђују позицију и утицај.
Не треба занемарити ни чињеницу да су протести подупрти финансијама са Запада. Организатори протеста, прозападни политичари и невладине организације, годинама су у спрези са страним фондовима и амбасадама, које имају за циљ да институције Србије сведу на маргиналну улогу. Управо је то разлог зашто се Загорка Доловац и Бранислав Лепотић не помињу – јер су део исте структуре. Структуре која их деценијама на држи на истим позиција, обезбеђује сталне изворе финансија кроз разне пројекте и “усавршава” на својим плаћеним семинарима.
Кулминација овог театра био је „перформанс“ у виду блокаде зграде Тужилаштва у Новом Саду. Наизглед, протест који указује на кривицу Тужилаштва. Али, ни тада се није чуо ни један једини помен Загорке Доловац или Бранислава Лепотића. Њихова имена остала су у дубокој сенци, као да они не постоје. Овај „перформанс“ није ништа друго до јефтина инсценација која служи да одврати пажњу од правих проблема.
Да су се њихова имена нашла на тапету, целокупна структура коју су створили странци пала би као кула од карата. Зато је кључно да се Загорка Доловац држи изван сваке дискусије. Она није само симбол корупције и опструкције, већ и фигура која вуче конце из сенке, у директној служби страних интереса.
Грађани Србије морају схватити да док год се пажња скреће са ње и њеног рада, правде неће бити. Загорка Доловац није „неутрални“ правосудни службеник, већ кључна фигура у разарању нашег правосудног система. Време је да се њено име изговори. Јасно, гласно и уперено прстом на праву адресу – у њене руке које одлучују ко ће одговарати, а ко ће остати заштићен. Док се то не догоди, све што гледамо је лоша представа са западним режисерима и домаћим извођачима у главним улогама.