Србија већ годинама увози бели лук, највише из Kине, али и из Египта, Шпаније, Албаније, а мање количине и из Македоније и Аргентине. Само у 2018. увезли смо око 440 тона овог значајног и траженог пољопривредног производа.
Док се вредним домаћинима који га у Србији производе нуди 180 динара за килограм неочишћеног најјачег природног антибиотика, ми у маркетима купујемо кинески и то за 700 динара, пишу Новости.
Готово свака друга кућа у малом бачком селу Шупљак надомак Суботице у њиви или башти гаји бели лук. А лудошки је ове године одлично родио – просечни приноси прелазе четири тоне по хектару.
Производња ове биљке надалеко чувене по свом мирису је и те како исплатива, али на наше трпезе ипак најчешће стиже из Азије.
“Увоз је један од проблема, људи купују тај лук јер је бељи, а не знају да он вероватно са љуском иде у хлор, а ко зна каквом се хемијом третира док не стигне из Kине до нас”, објашњава Тибор Сакач, један од највећих произвођача у Шупљаку.
“Сви гајимо стару сорту, која се показала најбољом за ово поднебље, ручно га вадимо и чистимо, јер тако ченови остају читави, неударени, а тиме и дуже трају. Уз то, лудошли бели лук има седам пута више алицина од кинеског. Проблем је што немамо организован откуп као што то постоји за друге ратарске и повртарске културе, не постоји задруга или нека хладњача која би руководила тиме да га произвођачи продају по најбољој цени. Овако га продајемо накупцима и онима који га користе као сировину, ретко ко излази на пијаце, јер се то само са луком не исплати”.
Они који раде и друге културе могу себи да приуште да лук складиште и чекају цену, док су они који морају одмах да плате раднике принуђени да га одмах продају накупцима. Иако лудошки лук у џаковима може да стоји до фебруара, код многих не дочека зиму.
“Овај посао није тежак, али је прљав и захтева много руку. Kада почнемо вађење, око 20 радника из Kањиже је сигурно на њиви и то кошта најмање хиљаду евра, а притом не рачунамо наш рад “, додаје Сакач.
“За семе нам отприлике оде 1.500 евра по јутру. Зараде буде, не жалимо се, али сви радимо, већ пола века цела породица је укључена у овај посао. Најлепше главице из сопствене производње сваке године одаберемо и остављамо за семе и тако се у
породици производња белог лука преноси са генерације на генерацију. Главице белог лука, у зависности од крупноће, имају осам до 12 ченова, а од сваког засађеног килограма семенског, када је све у реду, примени се одговарајућа нега и агротехника, у лето даје бар пет килограма рода”.
Због чињенице да захтева доста мануелног рада, све је теже наћи раднике. Ове године је, како кажу, било још и добро, јер се многи, због короне, нису вратили на рад у иностранство.
У свету несташица
Недавно се појавила информација да Европи прети несташица белог лука и да ће опет морати да увози веће количине из Kине, јер су количине којима располажу највећи произвођачи већ распродате.
Венац скупљи
За разлику од неочишћеног, венац белог лука кошта око 500 динара, а скупљи је јер захтева посебну припрему и рад домаћица. Бирају се најкрупније главице, а пре плетења, преко ноћи, лук одстоји напољу да би на њега пала роса. Плете се рано изјутра, док још нема влаге и може лепо да се увија.