Ватерполисти Србије су много више од обичних спортиста! Не само што доносе медаље, ови момци нам дају и велики мотив. Мотив да се боримо као они, мотив да из сваког проблема изађемо јачи. Александра Стојановић је девојка којој су „делфини“ дали снагу да се бори, а онда им је узвратила сјајним гестом.
Она је нашим ватерполистима написала писмо на 10 страна, а ово су само неки од делова.
– Док су се наши спортисти борили на Играма у Сеулу 1988. ја сам се тих дана борила за живот у инкубатору за превремено рођене бебе. Победила сам, али је остала дечија церебрална парализа. И онда из дана у дана, напорне вежбе, тешке, болне. У пролеће 1996, када сам имала осам година, направила сам прве кораке.. . написала је Александра.
Имала је и своје љубимце.
– Обожавала сам Дачу, била пресећна када се сликао самном у његовој кафани. После сам обожавала Вању, данас су то Фића, Прлаин и Манда али је Дача био на почетку.
Имала је јаку поруку за крај. Ватерполисти су јој помогли да прохода.
– Зато сам и написала причу јер су ми ватерполисти и праћење тог спорта, њихова борба, вера, снага, умногоме допринели да истрајем, да се изборим са инвалидитетом, да проходам, завршим школу, факултет и наставим борбу кроз живот. Стрпљиво чекам и надам се да ћу коначно упознати целу ватерполо репрезентацију и остварити тинејџерски сан. Ако се никада не упознамо, господо ватерполисти,шмекери и мангупи знајте да постоји једна девојка која вас воли, верује и вероваће увек у вас – написала је Александра.
Дејан Савић и његов имењак Дејан Стевовић, новинар „Журнала“ урадили су нешто сјајно. Они су Александру довели на тренинг. Упознала се са свим играчима, а за крај стигло је изненађење.
На тренингу се појавио и Данило Икодиновић, а ова храбра девојка није могла да сакрије сузе.
Е, зато су наши ватерполисти велики, ма највећи…
