Те 1985. године, Србин Ђорђе Мартиновић са Косова и Метохије, пресретнут је од стране неколико Шиптара, савладан те набијен на колац на чијем врху је била стаклена флаша натакнута кроз грлић. Флаша се зауставила тик испод ребра гдје је и пукла. Ђорђе је успио некако да допуже до пута и нађе помоћ са којом је пребачен у Приштинску болницу.
Пошто је овај скандал пробио обруче региона и завршио чак и у Њујорк Тајмсу, југословенска власт је чинила све како би се све то заташкало, да би на крају службено закључили да се ради о самоповријеђивању, јер би истина наравно угрозила „братство и јединство“ и приказала Шиптаре као, не дај Боже, терористе, што су и били.
Тек 1990. донијета је пресуда у којој је држава крива за све што је урадила, кривци наравно никад нису пронађени, а одштета која је исто обећана никад није исплаћена.
Један од највећих српских модерних умјетника, Мића Поповић је насликао омаж који је уједно био и протест и приказ сурове реалности у којој су Срби живјели, између свакодневног шиптарског тероризма и комунистичке диктатуре.
Да ли би наши „познати“ умјетници данас овако нешто урадили? Не, јер прије свега немају мозга нити храбрости, једноставно не посједују те интелектуалне и духовне капацитете. Наши умјетници данас служе као продужена рука глобалиста, америчких и британских амбасада, ЕУ политика. Њих Косово и Метохија не занима, њима је патња нашег народа и дубина наше културе терет којег би они најрадије одбацили док се такмиче ко ће више да изгледа као западни Европејац. Радо праве радове у којима помињу мигранте или нека пост-конфликтна „помирења“ која се наравно садрже из тога да су Срби кривци за све што се икад десило, док се ево и дан-данас на КиМ-у дешавају напади на Србе.
И док траје шиптарско дивљање, организују се предавања, на којима доводе Англосаксонце који су нас бомбардовали и сусједе који су нас нападали, да нам предају о нашој култури, да нас уче, да нас они образују! Да нам праве „културне“ догађаје и перформансе, а ми да слушамо!
А ви „умјетници“ ћутите и трпите јер не знате ништа боље и можете да сањате само о карактерној громади као што су Мића Поповић, Петар Лубарда и други.
текст: Никола Дабић