Некадашњи припадник и ничим заслужено високи функционер Безбедносно-информативне агенције Зоран Станић звани “Зис” успео је да се врло брзо након одласка у пензију сроза на најниже гране кукавичког скривања иза анонимности друштвених мрежа како би вршио опозициону пропаганду и упућивао приземне, не баш писмене и нимало интелигентне увреде на рачун својих стварних или умишљених непријатеља.
За то је претенциозно изабрао налог на друштвеној мрежи “Х” који је назвао @tricikl1010, ваљда замишљајући да се тиме идентификује са личностима као што је обавештајац Душко Попов чије је кодно име били “Трицикл”. А онда, уместо великих обавештајних подухвата о којима је могао само да машта, психички лабилни и недовршени Станић постаје анонимни пљувач и “свезналица” опште праксе, са тврдим опозиционим усмерењем.
Све ово на најбољи начин илуструје о каквој је особи реч и како су га упамтиле његове некадашње колеге. Јак на речима, а слаб на делима, бахат и наоко храбар (довољно да се по мрежама обруши у нападима на новинарке), а заправо кукавица. То је у његовој каријери увек водило ка томе да буде лажно услужан и до крајњих граница сервилан према надређенима, што га није ометало да у кулоарима из потаје о њима прича највеће гадости. Истовремено, “красило” га је конфликтно, дрско и ниподаштавајуће понашање према подређенима.
Као неизлечиви нерадник и неспособњаковић, Станић је ове недостатке надокнађивао тако што се улагивао и глумио пријатеља највишим функционерима Службе, које је моментално издао оног тренутка када су одлазили са тих места. Тиме је испољавао једну од његових најизраженијих и апсолутно најгору особину – спремност да увек и сваког изда зарад личног интереса.
Тако је издао и највеће пријатеље, али и Службу у целини. Чим се и сам докопао важних функција у делу Службе задуженом за примену технике, потонуо је у вртлог корупције приликом набавке софистициране опреме, али и у још једно тешко кривично дело познато као нелегално прислушкивање. Резултатима тих кривичних дела је трговао са различитим центрима моћи, покушавајући да оствари своје болесне амбиције.
Међутим, највећу издају је починио тиме што се у потпуности ставио на располагање западним обавештајним службама, постајући тако један од њихових најкориснијих сарадника унутар српских безбедносних структура. Ипак, његове стране газде га због тога нису никада суштински поштовале, јер су врло добро упознале његову личност, због чега су га у међусобним разговорима увек коментарисали са подсмехом и гађењем.
Са свим тим хипотекама на својим леђима, Станић је из Службе која му је све пружила, а којој се ничим није одужио, отишао незадовољан, пун отрова и без пријатеља. И одмах је почео са новим “пројектом” – представити се као аутентични дисидент и присталица прозападне опозиције, вођен маштом да би нека обојена револуција из друштвеног талога могла да га подигне до неслућених висина, које се у његовој патолошкој амбицији мере чак и устоличавањем на место директора Службе.
И премда му сада та идеја не да мира, Станић због свог пословичног кукавичлука и оправдане сумње да до обојене револуције неће ни доћи, још увек није успео да смогне храбрости да се јавно упусти у борбу за своје интересе, већ се и даље одлучује за повремене скрушене изласке на опозиционе протесте и манијакално издушивање у мраку друштвених мрежа. Ни мање ни више него као @tricikl1010. Као и увек, ни паметно, ни поштено.