СПЕЦИЈАЛНИ ОДНОС НЕМАЧКЕ И РУСИЈЕ НА ИСПИТУ

Прошле недеље је пијаниста Јустус Франц седео у својој вили у округу Поселдорф у Хамбургу, говорећи нашироко о Немцима и њиховом односу са Русијом. Нови немачки министар спољних послова, Хајко Мас, рекао је Франц, понекад га подсећа на Хелмута фон Молткеа, начелника генералштаба пруске армије на почетку Првог светског рата. ,,Неодговоран“ је реч којом Франц описује министров нови оштри тон. Масов приступ Русији, рекао је, био је безуман у свом покушају да оствари надмоћ. ,,Ова генерација више не зна шта је рат“.

Русија је одиграла истакнуту улогу у Францовом животу. Седамдесеттрогодишњи музичар, ожењен руском виолинисткињом Ксенијом Дубровскајом, говори мешавину руског и немачког код куће. Међутим, још пре него што је упознато своју супругу, Франц је био дуго убеђен да постоји нарочит афинитет између немачке и руске културе. ,,Епика руске музике се једино може наћи у епици немачке музике, не француске, енглеске или америчке“, рекао је ентузијастично. Овај музичар се током своје каријере стално враћао Русији. Године 1974, млади пијаниста је упознао композитора Дмитрија Шостаковича када је отпутовао у Москву на свој солистички концерт. Пред крај осамдесетих, основао је Немачко-совјетску омладинску филхармонију а деведесетих је упознао амбициозног заменика градоначелника Санкт Петербурга, Владимира Путина.

,,Култивисан човек“, рекао је Франц, додајући да су причали о Моцартовој ,,Чаробној фрули“ и немачкој култури. Наравно, постоје кршења људских права у Русији, слаже се Франц. ,,Али највеће кршење људских права био би нови војни конфликт између Русије и Запада“. Музичар је у априлу покренуо апел који је такође подржао и Зигмар Габријел – Масов претходник на месту шефа дипломатије. Неопходно је да ,,сломимо антагонизам провокација и контрапровокација, сумњи и оптужби, претњи и контрапретњи, санкција и контрасанкција“, написано је у тексту.

Јустус Франц отеловљује много онога што чини посебну везу између Немаца и Руса. То је веза страха од рата и културног афинитета, романтични поглед на Русију и жудња за пријатељством између народа, узајамна фасцинација и мит да се рационални Немци и руска душа некако савршено међусобно допуњују.

„ГОРЕ НЕГО ТОКОМ ХЛАДНОГ РАТА“
Однос између Немаца и Руса је дуго био веома емотиван. Колико год то апсурдно деловало, Други светски рат није отуђио Немце и Русе једне од других, него их је зближио. Ниједна држава није била тако ентузијастична поводом ере Горбачова и краја Совјетског Савеза као Немачка. То би могло да објасни зашто сада постоји тако велико разочарање чињеницом да је јаз између две земље поново почео да расте.

Према томе, не чуди што је тон новог министра спољних послова изазвао дебату у Немачкој. У скорашњем интервјуу за ,,Шпигл“, Мас је тврдио да је Русија ,,све непријатељскија“. Одбацио је делимично ублажавње санкција, за разлику од Габријелове подршке таквом кораку, и предложио је да Запад увећа притисак на Русију поводом Сирије. Многи на Западу, рекао је Мас ,,сада имају екстремно критичан поглед на Русију“. То показује колико је напета постала ситуација. По први пут од краја Другог светског рата, Берлин је протерао руске дипломате и то не због сумњи да су се бавили шпијунажом, већ као казну за напад нервним гасом на бившег шпијуна Сергеја Скрипаља у Лондону. Последњих година, Немачка је наметнула санкције, увећала издатке за војску и, као чланица НАТО, стационирала трупе на Балтику. Све то је део политике обуздавања, која је подразумевала и настојање да се одржи дијалог са Русијом. ,,Мора се водити дијалог са Русијом“ гласи константни рефрен.

Упркос говоранцији о дијалогу, Русија и Запад тону дубље у кризу. ,,Ситуација данас је гора него у време Хладног рата“, рекао је Сергеј Нечајев, нови руски амбасадор у Немачкој. Постоји неповерење и дубоко неразумевање, додао је. Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер је упозорио на ,,рапидно отуђивање“ између Русије и Запада. Разумљиво је да промена тона новог министра спољних послова није добро прихваћена у Москви. ,,Имамо проблем са тоном изјава неколицине политичара“, рекао је Нечајев дипломатски. ,,Чујемо речи које никада нису постојале у лексикону немачко-руских односа. Речи као што су ‘антагонизам’ и ‘непријатељ’“.

ПРЕЛАЖЕЊЕ ПАРТИЈСКИХ ГРАНИЦА
Чак и критичари Русије унутар демохришћана десног центра канцеларке Ангеле Меркел (CDU) су незадовољни вербалним нападима министра. ,,Не би требало непотребно отежавати дијалог са Русијом“, рекао је спољнополитички експерт CDU Норберт Ротген. ,,Ситуација је довољно озбиљна. Требало би да се оставимо вербалне ескалације“. Шта би онда требало учинити? Руско питање више није некакава академска вежба спољнополитичких кругова. Још од како је десничарска популистичка странка Алтернатива за Немачку преузела ово питање као централни стуб своје платформе, немачко-руски односи су постали круцијално изборно питање, нарочито у источној Немачкој.

У земљи постоји дубока подела дуж линије истока-запад на русофиле и русо-скептике. Подела сече и етаблиране странке у држави, нарочито социјалдемократе, али је она уочљива и унутар CDU, па чак и унутар  Слободних демократа (FDP)који следе интересе пословне заједнице. Руско питање превазилази партијске границе. С једне стране ту су канцеларка Ангела Меркел, највећи део CDU, Зелени, министар спољних послова Хајко Мас и потканцелар Олаф Шолц, обојица из SDP-a. Лидер FDP-а Кристијан Линднер такође припада овој групи. Они се залажу за јасне критике, чврстину у санкцијама и постављање јасних граница. Са друге стране су многе социјалдемократе, попут Штајнмајера и Габријела, као и велики део Меркелиних баварсих савезника, Хришћанске социјалне уније (CSU), нарочито њихов партијски лидер Хорст Зехофер. Армин Лашет, гувернер Северне Рајне-Вестфалије из CDU, као и заменик лидера FDP Волфганг Кубицки, су такође у овој групи. Она се залаже за дијалог, демонтажу санкција, па чак и враћање Путина у Г-7.

А онда су ту и ултралевичари из Леве партије и ултрадесничари из AfD, који не само да су према Русији апсолутно некритички настројени, него се и диве њој и њеном ауторитарном моделу. Једна страна тврди да Путин мења границе унутар Европе, дестабилизује Украјину, тражи начине да подели Европску унију и изводи тајни сајбер рат против Запада. ,,Али и Запад је правио грешке“, каже друга страна. Она истиче историјску одговорност Немачке према Русији и захтева реализам. Каже да је разумевање са Русијом је апсолутно неопходно. Прва група сматра да је ово наивно. ,,Путин једино разуме језик силе“. ,,Хушкате на рат“, вичу други. И додају да је Русија више од Путина.

МНОГО РАЗЛОГА ЗА ОШТРИЈИ ТОН
Сваки нови министар спољних послова налази преузимање ресора изазовним. У једну руку, немачка спољна политика је обележена континуитетом и поузданошћу. У другу руку, сваки нови министар жели да се истакне. То важи и за Хајкоа Маса. Тражећи питање у којем би могао да се истакне у односу на своје претходнике Штајнмајера и Габријела, Мас се одлучио за Русију. Са случајем ,,Скрипаљ“ и руском улогом у сиријском рату, свакако да постоји доста разлога за оштрији тон. Штавише, како су односи између Запада и Русије већ на ниском нивоу, ризик од наношења штете ширим циљевима немачке спољне политике је ограничен.

Упркос томе, Мас је потценио колико је осетљиво то питање, нарочито унутар његове сопствене странке. Чак и они који су раније подржавали његово постављање на чело ресора спољних послова су приватно изразили иритираност. Како би неко са левог крила партије, питају се они, одједном могао да преузме тврђи курс према Москви? Чак је и унутар кабинета канцеларке била присутна доза збуњености новим министром, и то до нивоа да су Меркелова и њени људи пришли водећим социјалдемократама са питањем шта је њихов министар спољних послова наумио.

„КРИТИКА ИЛИ ДИЈАЛОГ“
Спољнополитичке експерте из парламентарне групе SPD нервира што их Мас није консултовао пре него што је заузео нови курс. Тако се скорашњи састанак извршног комитета партије претворио у неку врсту трибунала. Стефан Вејл, гувернер Доње Саксоније из SPD-а, и Мануела Швајзг, његова колегиница у држави Мекленбург – Западна Померанија, су упозорили да су многи у бази странке били ван себе од беса. Међутим, Мас није био присутан на састанку, па се група сложила да поново размотри ово питање на следећем окупљању партијског руководства.

Од тада су, међутим, обе стране настојале да смање тензије. ,,Имала сам позитивне разговоре са Хајком Масом по питању Русије“, рекла је Швајзг, додајући да се обоје слажу да би требало наставити дијалог са Русијом, али и да би критике требало да буду отворено разматране. ,,Питање је где ставити нагласак, на критике или на дијалог“. Швајзд је један од највећих Масових критичара у SPD. Откад је постала гувернерка Мекленбург-Западне Помераније прошлог лета, односе са Русијом је претворила у централно питање. Њено прво путовање у иностранство откад је доспела на нову функцију било је у Санкт Петербург, и то са великом делегацијом. Била је то јасна порука.

Швајзг је научила руски у средњој школи. Када је Станислав Тилих поднео оставку на функцију гувернера Саксоније децембра 2017, она је преузела место председавајуће Немачко-руском групом пријатељства у Бундесрату, легислативном телу које заступа немачке федералне државе. ,,Нико није наиван и нико не греши у процени Путина“, каже Швајзг. Постоји честа предрасуда о људима из бивше Источне Немачке, каже она, о томе да су ,,Источни Немци предуго живели са Русима иза Зида“. Према Швајзговој, ,,то што је раније постојало немачко-совјетско пријатељство не значи да су источни Немци наивни“.

Критичари Масовог курса верују да он није опасан само са становишта спољне политике. ,,Људе брине питање Русије“, рекла је Швајзг, додајући да га њени бирачи често постављају. ,,Људи су узбуњени, забринути“. Стефан Вејл истиче резултате скорашњег истраживања јавног мњења које је извела анкетна фирма Форса према коме 94 одсто Немаца мисли да су добри односи између Русије и Немачке важни. Целих 68 одсто испитаника одбацује тврђи став према Русији, што је мишљење које дели 81 одсто чланова SPD. Вејл каже да види мало интересовања у SPD за фундаменталну промену политике према Русији.

Гувернер Доње Саксоније је такође забринут због економских интереса његове државе. Руско тржиште је јако важно за Фолксваген, чије се руководство налази управо у овој држави. Али главни разлог због ког је дебата тако наелектрисана унутар SPD је то што тангира суштински социјалдемократски принцип: Вили Брантов ,,Ostpolitik“, што је била политика детанта са Совјетским Савезом којој је шездесетих прибегао чувени канцелар из редова SPD. „Мислим да нови курс SPD није добар. Политика детанта је у сржи нашег бренда“, изјавио је бивши гувернер Бранденбурга и бивши лидер SPD Матијас Плацек, који је сада председавајући Форума Немачка-Русија. Масова реторика, кажу његови критичари, не уклапа се у ову традицију. А такође се не уклапа ни у жељу најширег чланства SPD да себе представе као странку мира. Без обзира на то, лидерка партије Андреа Налес и заменик канцелара Олаф Шолц (слика испод) су експлицитно подржали Маса, а министарство спољних послова је било у тесној координацији са њих обоје поводом става према Москви.

Заиста, у Масовом табору има мало разумевања поводом разлога за тренутну дебату. ,,Свако ко критикује деструктивну улогу Русије у Сирији, кршење међународног права на Криму или циљану кампању дезинформисања коју спроводи Кремљ је суочен са захтевима да се врати ostpolitik-у Вилија Бранта“, рекао је Нилс Анен, државни секретар у Министарству спољних послова. При томе се пренебрегава чињеница, додаје Анен, да је темељ Брантове политике било стабилно усидрење Немачке на Западу. ,,И тада као и сада, јасно гледиште је било јасан темељ за неопходни дијалог“, закључује Анен. Ова дебата показује да трезвено описивање руске политике ,,није увек једноставно“.

РАЗУМЕТИ РУСЕ
Блискост са Русијом је део биографије многих Немаца, иако код неких политичара није увек познат степен њиховог познавања и љубави за Русију. Један пример је политичар из CSU Петер Рамзауер, који је био министар транспорта у претходном кабинету Меркелове, а сада председава Комитетом за економску сарадњу и развој у немачком парламенту. Рамзауер је научио руски у средњој школи у Баварској и путовао је по Совјетском Савезу као тинејџер. Његова наставница руског му је такође држала часове клавира, а Рамзауер је био толико талентован да је чак маштао да постане концертни пијаниста. Његова љубав за руску музику остаје: Рахмањинов, Чајковски, Мусоргски. Године 2006, Рамзауер је био присутан у Мурманску поводом отварања постројења, изграђеног уз немачку помоћ, за демонтирање нуклеарних подморница. Руси су организовали пријем, а стари адмирал, сећа се Рамзауер, имао је сузе у очима: оно што је некада био понос совјетске флоте сада постаје отпад – и то уз немачку помоћ. ,,Било је то кључно искуство за мене“, рекао је Рамзауер. ,,Запад се није довољно потрудио да разуме руска осећања. Морамо да покушамо да разумемо руску тачку гледишта“.

Рамзауер има моћне савезнике у својој странци. Лидер CSU Хорст Зехофер је често говорио у прилог укидања санкција наметнутих Русији. Бивши баварски гувернер Едмунд Стојбер је споменуо добре односе са Путином и трудио се да контрира канцеларкиној политици према Русији у неколицини случајева. Заузврат, Путин је указао нарочиту част Стојберу током његовог последњег путовања у својству гувернера Баварске у Русију 2007, организујући војни оркестар Кремља да му свира. За разлику од тога, унутар CDU јасна већина подржава Меркелин приступ Русији. Онолико колико SPD види „ostpolitik“ као свој централни принцип, толико CDU као свој приницп види сврставање уз Запад. На крају крајева, Конрад Аденауер као први послератни немачки канцелар је био тај који је повео CDU у ново доба које је одвело Немачку у Европску заједницу и НАТО.

Норберт Ротген, председник спољнополитичког комитета Бундестага, усваја ову традицију. ,,Немачка нема посебну улогу када се ради о Русији“, рекао је. ,,Немачка је део европске и трансатлантске традиције. То се не доводи у питање“. Срдачност са којом многи из SPD-а третирају Путина се ретко налази у CDU, нарочито унутар регионалних партијских организација у западној Немачкој. Упркос томе, чак и тамо једна од фигура CDU које повремено избијају у први план има другачији поглед на Русију. На пример, Армин Лашет, гувернер Северне Рајне-Вестфалије. Он је био један од првих у странци који су са добродошлицом дочекали руску војну интервенцију у Сирији.

Након тровања Скрипаља, Лашет је изнео сумње у британску верзију догађаја која је јасно упирала прст у Москву. Париз, Вашингтон и Берлин су стали на страну Лондона. Али Лашет је твитовао: ,,Ако се већ свака НАТО чланица приморава да покаже солидарност, зар не би требало показати неки дефинитиван доказ?“ Лашетов став је делом узрокован и перцепцијом да немачки гласачи не подржавају тврд приступ Русији, осим уколико није изразито јасно утемељен.

ДИВЉЕЊЕ МУЖЕВНОМ ПУТИНУ
Десничарски популисти из AfD баштине свој јединствени поглед на Путина. У њиховим очима, лидер из Кремља је човек помирења ког нажалост константно провоцира ратоборна немачка влада. Недавно је Хансјорг Милер, посланик AfD, напао новог министра спољних послова у скупштинском говору. Масова ,,антируска реторика“ ће изазвати нови рат са Русијом, упозорио је. ,,Зато вас питам – за кога ви стварно радите? За Атлантски мост или за Немачки Маршалов фонд?“ – алудирајући на два трансатлантска тинк-тенка. Мас и већина парламентараца из других странака су једноставно заколутали очима на Милерове теорије завере. Али је говор брзо постао виралан. Многе присталице AfD одржавају некритички поглед на Кремљ и диве се мужевном руском председнику који делује много моћније и одлучније од несигурне Меркелове. ,,Путин је лидер који воли своју земљу и штити је“, одушевљено је рекао Милер. ,,Он не потчињава себе и свој народ страним министрима као што то наша канцеларка чини“. AfD-овац се очигледно уздао у чињеницу да је Путин неко на кога многи Немци пројектују своју жељу за јаким државником, ,,попут Бизмарка“.

У таквим изјавама Милер је у савршеној хармонији са својом странком. Још 2013. је садашњи лидер AfD Александер Гауланд био међу првима који су апеловали на бизмарковски приступ Русији. Тада је AfD био примарно евроскептична странка под вођством Бернда Лукеа па је питање Русије деловало као Гауландова чудна опсесија. Данас је једно од главних уверења AfD-а то да би Немачка требало да стане на страну Русије и побегне од своје зависности од САД. ,,Ми Немци смо немоћни вазали Америке, војно, политички и медијски“, тврди Милер.

Подела је у Немачкој такође и географска, пресецајући земљу дуж некадашње границе Истока и Запада. Када је Корбер фондација истраживала немачке ставове о Русији, открили су да 30 одсто западних Немаца описује Русију као ,,државу која ми делује страно“, док је исто то мислило свега 12 одсто источних Немаца. Није случајност то што углавном лидери из источних немачких покрајинских влада позивају на попуштање санкција против Русије. Гувернер Тирингије Бодо Рамело, члан Леве странке, третира санкције као ,,топовску дипломатију“ и каже да га ,,шутирање Русије“ подсећа на Хладни рат. Он каже да би спољна политика требало да избегава конфронтације и да би требало ,,научити мислити попут Руса“. Берлин би, каже он, ,,требало да приђе Русији и изнесе понуде“.

Истовремено је у Саксонији-Анхалт подела у CDU очигледна. Гувернер Рејнер Хазелоф жели укидање санкција, што је позиција која није узрокована само економским разлозима него и осећањем да Запад не разуме Москву. ,,Ми овде на истоку знамо Русе“, рекао је. Нису, међутим, сви страначки кадрови у овој држави блиски том гледшту. Хазелофов претходник Кристоф Бергнер, који је такође служио и као комесар за источна питања, рекао је да је шокиран проруским ставом многих источно-немачких гувернера. Санкције су једини начин да се Русија натера да попусти у Украјини, тврди он.

РУСИЈА ЈЕ ВАЖНО ИЗВОЗНО ТРЖИШТЕ
Али питање је осетљиво. Источна Немачка има нарочито јаке економске везе са Русијом. Тоталова рафинерија у Лојни, на пример, има обрт од четири милијарде евра годишње, што је чини убедљиво најјачим привредним субјектом у држави Саксонија-Анхалт. Осамдесет одсто нафте коју ова рафинерија обради долази из Русије. Овдашње индустрије су традиционално одржавале блиске везе са Русијом, што им ствара веће невоље у садашњим конфликтима ,,Немачке компаније и даље третирају Русију као извозно тржиште“, рекао је Волфганг Бухел (на слици испод), председник Комитета за источноевропске економске односе. ,,Али је неизвесност поводом тога са киме ће и под којим условима пословање са Русијом бити могуће у будућности екстремно штетно, нарочито за мала и средња предузећа.“

Бухел, који долази из јужне Немачке и који је имао кривудаву каријеру менаџера, већ је деведесетих година имао искуство трговине са Русијом током свог периода на месту руководиоца источноевропског одсека хемијског гиганта BASF. Никада није било лако, али Немци су били мање уплашени неприступачним тереном од многих других, чак и након што су га санкције из 2014. учиниле још неприступачнијим. Ивоз се из Немачке у Русију 2017. увећао за петину, а компаније су поново почеле да инвестирају у земљу, делимично и због слабе рубље. ,,Нове америчке санкције су ситуацију нагло учиниле још суморнијом“, рекао је Бухел – а дошле су таман кад су немачке компаније почеле да се надају да ће ускоро моћи да разговарају о укидању санкција повезаних са Споразумом из Минска.

Многи у немачким индустријским круговима сада имају утисак да се америчке санкције више не тичу само наметања политичког притиска, него и остваривања америчких економских интереса. На пример, последње америчке санкције су изгледа имале за циљ да прогурају амерички течни гас на европско тржиште. Комитет за источноевропске односе процењује да би краткорочна штета немачкој економији услед изгубљених послова узрокованих америчким санкцијама могла да се мери у стотинама милијарди. Сматра се да је шездесетак компанија било под утицајем санкција, нарочито фирме умешане у експлоатисање и транспорт нафте и гаса из Русије, као и у машинство и фабричку производњу. ,,Стога ургентно захтевамо да Немачка поведе са Америком разговоре који би донели јасноћу“, рекао је Бухел.

Ниједно питање не открива немачку поделу као оно о балтичком гасоводу Северни ток 2. Подела сече партијске линије толико да су се чланови Меркелиног CDU отворено побунили око овог питања у Европском парламенту. Пројекат није само економски лукративан, он је постао и симбол немачко-руских односа. А има и посебно место у Путиновом срцу. У телефонским разговорима са канцеларком, он неизбежно помиње ,,моје цеви“ и пецка Меркелову питањима када ће изградња коначно почети. Канцеларка је дуго посматрала пројекат гасовода искључиво у економским терминима, али се њен поглед до сада променио. Након разговора са украјинским председником Петром Порошенком, разјаснила је да би Северни ток 2 једино могао бити изграђен уколико Украјина остане транзитна земља за руски гас. Шеф Гаспрома Алексеј Милер је брзо реаговао, обећавши преко Твитера да ће се транзит наставити кроз Украјину.

Дебата о Сeверном току 2 је дуго била дебата о ставу Немачке и Европе према Русији. Тренутно је спор усредсређен на питање ко је одговоран за одобрење гасовода – Брисел или државе кроз које би цевовод прошао. Недавно је правна служба Европског савета, који заступа чланице ЕУ, дошла до закључка да Европска комисија крши међународно право покушајима да блокира гасовод. Немачка амбасада у Москви је срећно послала ту вест на дугачку листу адреса.

ВИШЕ СЕ НЕ ПОСМАТРАЈУ КАО ПРИЈАТЕЉИ
Отуђење између Берлина и Москве такође има ефекта и на руско друштво. Када је Левада центар 2010. испитивао грађане о руским ,,непријатељима“ и ,,пријатељима“ у свету, свега један одсто је класификовало Немачку као ,,непријатеља“, а око четвртине као ,,пријатеља“. Прошле године, у истом истраживању, резултати су заменили места. Сада готово четвртина Руса види Немачку као ,,непријатеља“, а једва да је ико види као ,,пријатеља“. Мало других држава је искусило тако драматичну промену односа.

Из перспективе Кремља, смена Зигмара Габријела Хајком Масом је разочарање. Током година, Руси су се навикли на то да немачке социјалдемократе гаје одређене симпатије према Москви. Деловало је као да су блиски немачко-руски односи поживели макар у форми пријатељства са одређеним старијим социјалдемократама. Прошлог лета, када је Путин вечерао заједно са немачким канцеларом Герхардом Шредером и његовим колегом из SPD Габријелом, изгледало је то скоро као обећање бољих времена која долазе. Али онда је дошао SPD министар спољних послова који је намерно путовао у Украјину пре планиране посете Москви. Макар Меркелова планира пут у Русију овог лета (посета је заказана за 18. мај; прим. НС) Биће то њено прво билатерално путовање у Москву још од анексије Крима, уз изузетак кратког путовања у мају 2015. како би се обележила седамдесета годишњица окончања Другог светског рата.

У канцеларкином кабинету, званичници покушавају да процене шта је Путин испланирао за свој последњи мандат у контексту односа са Западом. Можда постоји нека прилика. Прича се о ,,прављењу залиха“. Међутим, оно што је потребно Берлину је стратегија, одговор на питање шта значе разумни односи са Русијом, изван романтизма и емоција. Они попут министра спољних послова, који сматрају да су немачко-руски односи непоправљиво оштећени, се залажу за политику обуздавања.

Они који верују да Путин жели да обнови Совјетски Савез, уништи ЕУ, преплави Европу избеглицама и подели Запад користећи пропаганду, морају да се залажу за одбрану и конфронтацију. Међутим, када је Русија раније деловала агресивно и деструктивно, било је то услед осећања да је Запад опкољава. За Путина су сва средства оправдана како би сломио то опкољавање.

Путин не жели да обнови Совјетски Савез. Он жели да Запад поштује интересе Русије. И жели да Запад поново препозна Русију као велику силу, глобалног играча – што је улога коју је Путин настојао да присвоји у Сирији. Руски председник жели да се Запад држи подаље од руске унутрашње политике и да спречи даље ширење ЕУ и НАТО.

ПРИХВАТАЊЕ СФЕРЕ УТИЦАЈА
Коначно, Путин жели да Запад коначно прихвати да Москва третира бивше чланице Совјетског Савеза – са изузетком балтичких земаља – као део сфере интереса Москве у којој Кремљ тражи реч.

Немачка, наравно, не може да пружи званично признање тога, али би имало смисла да de facto више држи до ових интереса. Судбина Украјине показује да је бескорисно за Запад да наставља да инсистира на својим принципима када не може да их одбрани пред бескрупулозном Русијом. Берлину је потребан реалполитички приступ кад се ради о Москви.

То такође значи да је коначно дошло време не само за причу о дијалогу, него и за практиковање дијалога. Први корак би био оживљавање међувладиних консултација попут оних које Немачка има са другим државама, укључујући и недемократске, попут Кине. То би такође помогло да се превазиђе губитак поверења између Москве и Берлина. Међутим, као предуслов, Русија би морала да се уздржи од свог манипулисања Западом стратешким лажима.

На симболичном нивоу, било би важно сарађивати у припремама и обележавањима важних историјских годишњица у наредних неколико година. Москва је нарочито осетљива када се ради о политичкој улози сећања и стога би је требало укључити је у планове за обележавање тридесете годишњице пада Берлинског зида у новембру 2019. и 75. годишњице окончања Другог светског рата у мају 2020.

Натраг у поселдорфској вили Јустуса Франца, стари пијаниста седи за својим великим Стенвејем, свирајући руску химну. ,,Русијо, наша света земљо, Русијо, наша вољена земљо“. Мелодија је иста као код старе совјетске химне, мада су тадашње речи биле: ,,Живела наша совјетска отаџбина, изграђена моћном руком народа“. Песник Сергеј Михалков је мало изменио своју лирику 2000. године.

Франц свира ово дело осећајно, али без патоса. Када се последња нота изгуби, он моментално почиње да свира поново, овог пута израелску химну. ,,За мене, немачко-руски односи су подједнако важни као и немачко-израелски“, рекао је.

Мелани Аман, Кристијан Еш, Анета Гросбонгарт, Мартин Хесе, Кристијан Хофман, Вејт Медик, Питер Милер, Ралф Најкрух, Кристоф Шулт и Штефан Винтер

Превео Војислав Гавриловић

Извор: standard.rs / spiegel.de