аутор: Зоран Ђорђевић, бивши министар
Кроз историју, пажња света ка малим државама никада није случајна. Такви тренуци настају када судбина пронађе нову тачку ослонца. Можда је управо такав тренутак настао када је авион једног од најзначајнијих модерних умова, Ерола Маска, тихо слетео на београдско небо. Без помпе, без сензационализма, као знак дубљег помака и у свету и у нама самима.
Маск није дошао да се слика, већ да гради мост. Његова идеја о оснивању Института за истраживање гравитације и простор-времена делује као мисаони експеримент, али за оне који још верују у знање, то је реалност вредна сваког напора. А локација тог светишта – Србија. То по мени није изненађење, већ неизбежност.
Зашто Србија? У разговору без камера рекао је: „Запањило ме колико млади овде знају, како мисле брзо и другачије. Имате нешто што је тешко укротити, али је непроцењиво.“ То “нешто” јесте спој научног пркоса, филозофске дубине и вере да се истина, колико год парадоксална, ипак може разумети. Србија је одувек била раскршће светова, не Запад, ни Исток, већ простор-време које се стално обликује. Додао је и мисао која се памти: „За Институт овог типа најлогичније место биле би САД. Али тамо би једни били искључени, други запостављени, трећи не би желели да дођу. Београд је једини град где нико не би био непожељан. Србија је неутрална, одлучна и отворена. Са економијом у успону и Еxпо-ом 2027 пред вратима, Београд је данас град који нико не може да заобиђе и одбије.“ То је оно што сам назвао реализмом визије: храброст да се тренутак препозна и да будућност никне баш овде.
Ова инвестиција није питање капитала, већ духовног капитала. Институт би био место где се време мери у експериментима, а гравитација проучава да би човек схватио универзум. Грађани Србије део су тог универзума више него што мисле. А улогу у свему носе и лидери. Визионарство председника Александра Вучића не мери се само економијом или инфраструктуром, већ и спремношћу да отвори Србију научном дијалогу са светом. Први разговори вођени су тихо, уз разумевање да знање мора постати темељ нове политике.
Зашто ћу га поново позвати? Не зато што бисмо молили, већ зато што Србија мора да покаже да разуме пут. Не као земља јефтине радне снаге, већ као темељ научне ренесансе. Јер ко се усуди да пркоси гравитацији, тај исписује ново поглавље историје. Замислимо Институт у Београду, Новом Саду или Нишу – изграђен од знања, стакла и светла, где српски студенти слушају нобеловце, где се Винча, Биосенс и Математичка гимназија спајају са Масковим учењем. То не би излечило само науку, већ и дух. Генерације би имале разлог да остану или да се врате.
А грађани? То значи све. Повратак самопоуздања. Повратак стотина наших научника, долазак страних. Нова радна места – не на траци, већ у лабораторији. Деца која уче да поставе питање на које Гоогле нема одговор. Комшија који ради на тајнама црних рупа. Да престанемо бити одлив, и постанемо извор, извор гравитације. Маск је, гледајући небо изнад Авале, рекао: „Гравитација није само сила. Она је и веза.“ Србија сада може привући оно што никада физички није припадало њеним границама, али јесте духовно: прогрес науке. Зато не би било необично да му Србија осим гостопримства понуди и бдржављанство, јер по мени он већ припада овде.
У овом настојању не мислим и не тражим политичке поене. Желим да Србија постане оно што може да буде. Да једног дана буде јасно: све је ово почело када је један човек из света препознао знање тамо где су други тражили тржиште. Србија није алтернатива, она је избор, јер најтежи експерименти нису у вакууму, већ међу људима. А овде, вакуум не постоји. Овде људи дишу вером да ће онај ко хода по Месецу, можда једног дана, кренути из Мале Крсне.
Пут који почиње са гравитацијом завршава се успехом. Србија, земља Тесле, Пупина, Миланковића, Милеве Марић, Михајла Петровића и других, зна како се гледа у небо, али и како се не заборавља земља. Ако Институт никне баш овде, можда схватимо да нисмо ми дочекали будућност, него је будућност дошла да поздрави нас.
У Београду.
У Србији.
У нама.