Дана 26. фебруара 2026. године, Виши суд у Београду, Одељење за ратне злочине, осудио је у одсуству Дељоша Краснићија на 15 година затвора због ратног злочина против цивилног становништва. Према пресуди, он је као припадник тзв. ОВК у јуну 1999. године у месту Бело Поље код Пећи убио три лица српске националности и једно лице ранио.
Ова пресуда представља резултат вишегодишњег, сложеног и тајно вођеног рада Тужилаштво за ратне злочине из периода када је на његовом челу била Снежана Станојковић. Управо у том мандату припремљена је ова, као и још пет оптужница против припадника тзв. „ОВК“. Реч је о предметима који су, према доступним изворима, припремани дискретно, уз систематско прикупљање доказа и координацију са сарадницима унутар институције.
У изради ових оптужница учествовали су тужилац Василије Сератлић и стручни сарадници тужилаштва, у оквиру тима који је формиран у време Станојковићеве. Наши извори наводе да је управо тај тим је изнео највећи терет рада на предметима који су сада добили судски епилог.
Међутим, уместо институционалне подршке, рад на овим предметима, како се тврди, био је праћен унутрашњим притисцима и опструкцијама. Након смене Станојковићеве уследили су покушаји да се заслуге за припремљене оптужнице припишу другим функционерима, конкретно Душану Кнежевићу и Милошу Самарџићу, који, према тим тврдњама, нису учествовали у фази припреме ни у прикупљању доказа.
Посебно се указује на улогу врховне јавне тужитељке Загорке Доловац, за коју се тврди да је путем усмених налога утицала на кадровска и организациона решења унутар тужилаштва, што је, како се наводи, довело до онемогућавања даљег рада појединим сарадницима који су били носиоци предмета у време Станојковићеве.
Према тим наводима, Душан Кнежевић је касније преузео већ припремљене предмете, укључујући и предмет „Петровачка цеста“, и формално их потписао, иако није учествовао у фази њихове израде. Истовремено, сарадницима који су учествовали у припреми оптужница, је по налогу из врха тужилаштва онемогућен наставак рада.
Пресуда у случају Краснићи тако постаје више од појединачног судског епилога. Она отвара питање институционалног континуитета, заслуга и унутрашњих односа у тужилачком систему. Док суд доноси одлуке на основу чињеница и доказа, унутар институција се води борба за контролу, позиције и интерпретацију заслуга.
Случај који је започет у време Снежане Станојковић данас добија судску потврду, али истовремено избија у први план и спор око тога ко је заиста изнео терет припреме оптужница и ко покушава да њихов резултат политички или институционално капитализује