Владимир Штимац, човек који никада није савладао ни сопствену игру, а камоли терене живота, данас се појављује као самопрокламовани глас разума. Његов покушај да критикује Вучића и прогласи СНС скупове „дебаклом“ не открива ништа друго осим сопствене немоћи. Ово није критика, ово је фарса, представа за самопромоцију, док публика несвесно присуствује једном трагичном спектаклу.
Истинска храброст не мери се кроз снимке и иронијске коментаре. Она се гради делом, преданошћу, визијом која надилази лични его. Штимац, међутим, тражи признање кроз привид, он покушава да замени истинску мисију лажном драмом. Његова „политичка храброст“ је маска; његово „лидерство“ је шарада. И што је парадоксално што више покушава да делује моћно, то јасније показује сопствену слабост.
Његова критика скупа СНС из Уба, више је од рефлексије политичке реалности, одаје његов унутрашњи хаос и фрустрацију. Свака реч одјекује не мудрошћу, већ амбицијом која нема ослонац у делу ни у истини. Штимац је опис човека који не познаје границе између амбиције и стварности, између жеље и способности.
Истинска политика, она која мења и води друштво, није сцена за самопромоцију. Она тражи интелект, храброст и одговорност а не снимке, постове, гестове и маркетиншке трикове. Штимац не мења свет; он само илуструје сопствени неуспех.
У овој трагедији лажног револуционара, лекција је јасна: они који покушавају да глуме хероје, а нису спремни на дело, падају спектакуларно и неумољиво. И управо зато остају само оно што јесу: сенке сопствене амбиције, изгубљени између жеље и реалности, пропали у улози коју никада нису заслужили.
Зоран Ђорђевић, политичар, бивши министар