Иако још није извесни да ли ће рат у Венецуели почети, оно што јесте извесно, то је покушај да се догађаји у Венецуели ставе у исту раван са Специјалном војном операцијом коју је Русија покренула пре неколико година. Такав приступ није само нетачан, већ и опасан, јер брише границу између одбране државних и националних интереса и отворене агресије мотивисане искључиво економском користи.
Када је Русија започела Специјалну војну операцију, за то су постојали дуготрајни и вишеструки разлози. Они нису били ни тајни ни изненадни. Годинама су изношени у разговорима са Кијевом и западним државама, уз упорне покушаје да се дође до политичког решења. Ширење НАТО ка руским границама, потпуно игнорисање безбедносних интереса Русије, системска дискриминација рускоговорећег становништва, прогон Руске православне цркве, као и осмогодишњи рат у Донбасу у којем су цивили гинули готово свакодневно, представљали су реалност коју је Запад свесно занемаривао.
Русија је у том контексту наступила као држава која, у складу са својим схватањем међународног права и сопствене одговорности, брани безбедност, историјски простор и народ који је остављен без заштите. Данас је јасно да тај сукоб није ограничен само на Украјину, већ да је Русија у директном сукобу са читавим колективним Западом, који отворено финансира, наоружава и политички усмерава другу страну, не кријући при том циљ да Русију стратешки ослаби, изолује и дугорочно разгради.
Ситуација у Венецуели је суштински другачија. Рат који је почео ноћас није резултат вишегодишњих безбедносних преговора, нити покушаја мирног решења. Он није последица унутрашњег етничког или верског сукоба, нити заштите угроженог становништва. У питању је класичан пример силе која се примењује ради контроле ресурса. Венецуела, као држава са једним од највећих нафтних резерви на свету, већ деценијама је на мети притисака, санкција и покушаја смене власти.
Уместо преговора, изабран је сценарио који је већ виђен у другим деловима света, удари на војне и цивилне објекте, дестабилизација престонице, рушење институција и физичко уклањање легално изабраног председника. Разлог није безбедност, није заштита људских права, нити стабилност региона. Разлог је нафта и потпуна контрола над државом која је одбила да се повинује спољној вољи.
Док ће у медијском простору све бити упаковано у познате формуле о демократији и слободи, суштина остаје непромењена. Сједињене Америчке Државе у Венецуели не делују као фактор стабилности, већ као сила која примењује голу моћ, без обзира на последице по становништво и међународни поредак. То није одбрана, већ интервенција. То није реакција на претњу, већ превентивна пљачка ресурса.
Зато поређење Специјалне војне операције и рата у Венецуели није само погрешно, већ и намерно. У првом случају реч је о држави која брани свој опстанак, безбедност и народ у условима отвореног притиска читавог Запада. У другом случају реч је о међународном пиратству, спроведеном силом, без легитимног повода и без икакве стварне бриге за људе који ће ту цену платити.
Разлика између та два приступа није ни реторичка ни формална. Она је суштинска и мора се јасно именовати, управо сада, док се у Венецуели још чују први пуцњи.
Милутин Недељковић / Васељенска