Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Пред нашим очима се убрзано формира нова линија поделе у свету. Она није само идеолошка, није само војна, није само економска и није само технолошка. Она је све то истовремено. Реч је о борби за контролу над вештачком интелигенцијом, подацима, алгоритмима, дигиталним инфраструктурама, биолошким истраживањима, медијима, системима јавне управе, војним одлукама и на крају над самим човеком. Вештачка интелигенција је постала питање државне безбедности, геополитичке моћи, моралне одговорности, будућности рада, војне стратегије и цивилизацијског опстанка. Зато није случајно што се у истом историјском тренутку о њој изјашњавају руски безбедносни врх, амерички технолошко-војни комплекс и Ватикан. Русија у вештачкој интелигенцији види питање суверенитета и безбедности. Америка у њој види питање глобалне технолошке доминације. Кина у њој види инструмент државне контроле и стратешке предности. Ватикан у њој види питање људског достојанства, морала и граница технократске цивилизације. А Србија мора да схвати да ће у новом добу опстати само оне државе које буду разумеле да се суверенитет више не брани само границама, војском, енергентима и дипломатијом, већ и подацима, алгоритмима и сопственим дигиталним капацитетима. Управо у том контексту треба посматрати 58. састанак Савета шефова безбедносних агенција и специјалних служби држава чланица ЗНД, одржан 26. маја 2026. године у Иркутској области. На први поглед, био је то још један састанак безбедносних структура постсовјетског простора. У суштини, био је то састанак који показује како Москва разуме нову епоху као време у коме се тероризам, наркотрафикинг, миграције, шверц оружја, биолабораторије, дигиталне платформе и вештачка интелигенција више не могу посматрати одвојено, већ као делови истог хибридног рата. Састанак је отворио генерал армије Александар Васиљевич Бортников, председник Савета шефова безбедносних агенција и специјалних служби држава чланица ЗНД и директор Федералне службе безбедности Русије. Поздравну реч руског председника Владимира Владимировича Путина учесницима састанка прочитао је Анатолиј Анатољевич Серишев, опуномоћени представник председника Русије у Сибирском федералном округу. Није без значаја ко је прочитао Путинову поруку. Серишев је човек безбедносног система. Дипломирао је на Вишим курсевима КГБ-а СССР-а 1990. године. Од 1988. до 2016. године служио је у безбедносним агенцијама, најпре у Иркутској области, а потом у Републици Карелији. Од 2016. до 2018. био је заменик начелника Федералне царинске службе Русије под Владимиром Булавином. Од 13. јуна 2018. године налази се на месту помоћника председника Руске Федерације, задуженог за координацију именовања кадрова на високе позиције у безбедносним агенцијама. Тај детаљ говори много. У Русији се питање вештачке интелигенције више не посматра као техничко питање, већ као питање кадрова, служби, државног управљања и националне безбедности. Путин је у свом обраћању истакао важност максималног повећања могућности специјалних служби у актуелној војно-политичкој ситуацији широм света, како би се поуздано заштитиле све земље постсовјетског простора од потенцијалних унутрашњих и спољашњих претњи. Најважнији резултат састанка био је концептуални документ са препорукама за коришћење технологија вештачке интелигенције у активностима безбедносних агенција и специјалних служби ЗНД-а. Тај документ је неопходан, како је наведено, за унапређење научног потенцијала и оперативних могућности служби. Другим речима, Русија и земље ЗНД улазе у фазу у којој безбедносни апарат не може да функционише без вештачке интелигенције, али истовремено мора да се брани од туђих система вештачке интелигенције. У томе је суштина нове епохе. Држава која нема сопствене алгоритме, сопствене платформе, сопствене податке и сопствену дигиталну инфраструктуру постепено губи део свог суверенитета. Може имати заставу, химну, парламент, војску и владу, али ако јој комуникациони системи, јавна управа, финансијски токови, медији и безбедносне процедуре зависе од страних алгоритама, онда она није потпуно суверена. Зато је Бортников говорио не само о технологији, већ о читавом низу претњи које Москва посматра као међусобно повезане. Он је навео да авганистански трговци дрогом прелазе на производњу синтетичких дрога и да се у суштини формира „појас“ производње дрога који се протеже од Југоисточне Азије до Авганистана и Ирана. Према његовим речима, заједничка, циљана сарадња са талибанима у борби против трговине дрогом чини се препоручљивом. Ово је један од најзначајнијих геополитичких обрта. До јуче су талибани за западни свет били искључиво симбол глобалне безбедносне претње. Данас Москва у талибанским властима види потенцијалног партнера у борби против дроге, тероризма и дестабилизације Централне Азије. То није питање идеолошке блискости, већ хладне геополитичке процене. Онај ко контролише Кабул, утиче на безбедност Таџикистана, Узбекистана, Киргистана, Казахстана и ширег евроазијског простора. Бортников је упозорио и да су се украјинске организоване криминалне групе укључиле у производњу синтетичких дрога, а да се део њиховог профита користи за регрутовање терориста у Русији. Истовремено је навео да је Украјина постала највећи европски центар за шверц оружја. То је тврдња са далекосежним последицама. Ако огромне количине оружја које су током рата ушле у Украјину почну да циркулишу ван контроле, последице неће осетити само Русија. Осетиће их Европа, Балкан и читаво црно тржиште оружја. Балкан добро зна шта значи када оружје из ратова остане у илегалним токовима деценијама. Зато питање украјинског оружја није удаљена тема. То је будуће питање европске и регионалне безбедности. Према руским проценама, авганистански огранак терористичке организације ИСИС, „Вилајат Хорасан“, регрутује милитанте из Таџикистана, Узбекистана, Киргистана и Казахстана, као и раднике мигранте у Русији, уз активну подршку британских обавештајних служби. Бортников је навео и да периодично ескалирајући оружани сукоби са Пакистаном одвлаче ресурсе авганистанских снага безбедности од борбе против унутрашњих претњи, пре свега против „Вилајата Хорасан“, повезаних џихадистичких група и антиталибанске оружане опозиције, попут Националног фронта отпора Авганистана и Фронта слободе Авганистана. Према истој процени, ове снаге, уз подршку британских обавештајних служби, настављају покушаје да ослабе владу у Кабулу и прошире подручја земље ван контроле талибана, пре свега на северу. Ослањајући се на тај регион, западне структуре би накнадно могле да утичу на ситуацију у централноазијским републикама у своју корист. У том светлу треба посматрати и долазак министра одбране авганистанских талибана, Маулавија Мохамеда Јакуба, сина оснивача талибана муле Мохамеда Омара, у Москву у његову прву званичну посету. Према анализи шеф војног одељења талибана заинтересован је за оружје и муницију руске производње, без којих талибанска војска неће моћи да води дуготрајан рат са Пакистаном и сузбије потенцијалну побуну на северу Авганистана. На Међународном форуму о безбедности у Русији, Русија и Авганистан потписали су споразум о војно-техничкој сарадњи, а заменик министра одбране Василиј Осмаков састао се са авганистанским министром одбране Мохамедом Јакубом. Према Бортникову, западне обавештајне агенције намеравају да користе милитанте из Сирије, укључујући и оне из ЗНД, у војним операцијама против Ирана, што би повећало терористичку претњу земљама ЗНД. Он је навео и да је ФСБ, заједно са КГБ-ом Белорусије, спречио покушај увоза преко 500 експлозивних направа намењених за терористичке нападе у Русији, који је, према руским наводима, организовала Украјина. Све ове теме делују различито и Авганистан, Украјина, Иран, дрога, оружје, тероризам, британске службе, талибани, Пакистан, Сирија. Али у руској процени оне су делови истог мозаика. То је мозаик новог хибридног рата, у коме се државе не нападају само ракетама и тенковима, већ миграцијама, наркотрафикингом, тероризмом, медијским операцијама, дигиталним платформама и алгоритмима. Управо зато је најважнији део Бортниковљевог излагања био посвећен вештачкој интелигенцији. Он је упозорио да би увођење западних система вештачке интелигенције од стране земаља ЗНД могло да доведе до рањивости на сајбер нападе и да представља ризик за руководство тих земаља. Посебно је указао на потребу да се размотри зашто западне структуре показују тако живо интересовање за убрзану имплементацију својих дигиталних иновација у стратешки важним секторима економија ЗНД, нарочито у комуникационим системима и системима јавне управе. То је питање које би морала да постави свака држава, па и Србија. Зашто је некоме толико важно да се његови дигитални системи што брже уграде у туђу јавну управу, туђе комуникације, туђе институције и туђе системе одлучивања? Да ли је то само бизнис? Или је то и начин да се стекне увид, утицај и потенцијална контрола? Бортников је нагласио да транспарентност страних модела неуронских мрежа предложених за употребу у системима доношења одлука није загарантована. Није загарантована ни поузданост потпуно дигиталних механизама за оперативно национално управљање у случају потенцијалне кризе. То је једна од најважнијих реченица целог овог материјала. У кризи се види да ли је држава заиста суверена. Ако у рату, санкцијама, сајбер нападу или унутрашњој дестабилизацији држава зависи од туђих дигиталних система, онда је њена самосталност ограничена. Према доступним руским подацима, западна обавештајна заједница стоји иза програма стварања мреже дигиталних лабораторија у Комонвелту. Ове лабораторије имају задатак да прикупљају и проучавају типичне профиле понашања становништва користећи технологије вештачке интелигенције, да идентификују „тачке напетости“ у друштву и моделирају друштвене реакције на различите спољне факторе, укључујући владине акције. Ово више није класична шпијунажа. Ово је друштвени инжењеринг. Када неко зна како становништво реагује на страх, кризу, поскупљења, рат, изборе, верске теме, националне теме, корупцију, еколошке протесте или питање идентитета, онда он не само да посматра друштво. Он стиче способност да га усмерава. Вештачка интелигенција омогућава анализу масовног понашања у обиму који раније није био могућ. Зато је Бортников упозорио и да развој вештачке интелигенције повећава ризик од биотероризма. Према руским тврдњама, НАТО наставља програм развоја селективног биолошког оружја у Азијско-пацифичком региону, Африци и Латинској Америци, а лабораторије раде и у земљама ЗНД. Када се вештачка интелигенција повеже са биотехнологијом, генетским базама података и војним истраживањима, добија се један од најопаснијих сценарија савременог света.
Због тога је Владимир Путин на Евроазијском економском форуму нагласио да развој вештачке интелигенције захтева значајна средства, али да је Русија способна да издвоји потребне ресурсе. Посебно је нагласио да је Русија једна од ретких земаља које стварају суверене платформе за вештачку интелигенцију. Реч „суверене“ овде је кључна! Не ради се само о томе да Русија има АИ платформе, већ да оне буду под руском контролом, са руским подацима, руским инфраструктурама и руским правилима. Путин је додао да Русија препознаје да удруживање снага са партнерима у области вештачке интелигенције може дати колосалне резултате. Али је истовремено указао и на социјалне последице вештачка интелигенција већ замењује раднике нижег нивоа, а у будућности би могла да утиче и на раднике средњег нивоа. Сценарио у којем ће милиони људи широм света бити приморани да промене професије због вештачке интелигенције више није фантазија. То је реална могућност. Зато државе морају бити спремне за предстојеће промене, а још боље, морају их користити као покретач економског раста. Док Русија у вештачкој интелигенцији види питање суверенитета, безбедности и државне отпорности, Ватикан у њој види питање морала, људског достојанства и граница цивилизације. Прва енциклика папе Лава XIV, „Magnifica Humanitas“ „Величанствено човечанство“ поставила је јасан тон за почетак његовог понтификата. Документ уздиже етику вештачке интелигенције на ниво верског императива. Иако је енциклика објављена 25. маја, потписана је 15. маја, што је јасна референца на историјски документ папе Лава XIII из 1891. године. Та симболика је огромна. Лав XIII је у доба индустријске револуције отворио питање радника, капитала, фабрика и социјалне правде. Лав XIV сада, у доба дигиталне револуције, отвара питање алгоритама, машина, аутономног оружја и будућности човека. Драматично представљање енциклике на неки начин је засенило сам документ. Папа Лав XIV лично је председавао представљањем и учествовао у ватиканској дискусији не само са водећим теолозима, већ и са 33 годишњим Кристофером Олахом, милијардером и суоснивачем водеће компаније за вештачку интелигенцију Anthropic. То је слика новог доба и папа и један од најважнијих људи америчке АИ индустрије за истим столом, не да разговарају о апликацијама и профиту, већ о моралу, оружју, човеку и границама технологије. Олах је, говорећи поред папе, признао да технолошки гиганти теже интересима који су често супротни општем добру и назвао неопходним учешће Ватикана. Лав XIV је позвао на владину регулацију приватних компанија које развијају вештачку интелигенцију, на увођење најстрожих етичких ограничења на употребу оружја развијеног помоћу вештачке интелигенције и на мере које би осигурале да људи, а не вештачка интелигенција, буду одговорни за све одлуке у вези са употребом оружја. То је суштина папиног става. Машина не сме да одлучује о животу и смрти. Алгоритам не сме да преузме место савести. Технологија не сме да постане извор моралног ауторитета. Човек мора остати последња инстанца одлучивања. Истакнути технолошки лидери исмевали су оне који позивају на строжу регулацију вештачке интелигенције или успоравање технолошког напретка, називајући их „успоравачима“ или „узбуњивачима“. Питер Тил је, на пример, рекао да је „у 21. веку Антихрист лудит“. Та реченица није само провокација. Она открива читаву филозофију. За део технолошке елите, сваки отпор неограниченом убрзању постаје готово јерес. Напредак се више не мери моралом, већ брзином. Лав XIV се директно супротставља овим гласовима. Он тврди да позиви на опрез у развоју вештачке интелигенције не значе ометање напретка. Напротив, они значе да напредак мора бити враћен у оквир човека, савести и одговорности. Према његовим речима, пре него што се вештачка интелигенција може даље развијати, људско друштво мора створити чврст правни оквир и систем надзора. Због тога се све више поставља питање Лав XIV и Anthropic са једне стране, а Питер Тил и Џеј Ди Венс са друге? Да ли је посета Марка Рубија Ватикану 7. маја могла да укаже на то коју страну бирају државни секретар и саветник за националну безбедност? С обзиром на Трампову одлуку да 21. маја не потпише извршну наредбу о регулисању вештачке интелигенције, папин став се, као и по питању рата са Ираном, поново разишао са ставом председника САД. Папа Лав XIV постаје гласни заговорник ограничења вештачке интелигенције. У свом писму позвао је против давања вештачкој интелигенцији права да доноси одлуке о убијању људи и против антропоморфизације четботова. Ово друго је такође веома важно. Ватикан упозорава да машине не треба представљати као бића са душом, савешћу и личним моралом. Четбот може имитирати разговор, али не може имати савест. Anthropic се, према наведеним анализама, недавно сукобио са Пентагоном. Стартап је оптужио Трампов тим да покушава да присили његове алгоритме на чињење ратних злочина. Само неколико дана пре почетка рата са Ираном, уговори Anthropic-а са Пентагоном су раскинути. Током иранске авантуре, према тим тврдњама, направљене су озбиљне грешке у планирању и циљању, што је довело и до напада на школу пуну деце. Све је то, према овим оценама, било предато вештачкој интелигенцији. Пентагон сада покушава да мигрира своје моделе вештачке интелигенције на друге алгоритме, а амерички владини извођачи радова попут Палантира, који зависе од Anthropic-а, раде исто. Ово је много више од корпоративног спора. Ово је унутрашњи сукоб у америчкој империји око питања ко ће контролисати алгоритме рата. Да ли ће их контролисати Пентагон? Да ли ће технолошке компаније постављати моралне границе? Да ли ће политичка администрација имати право да приморава алгоритме на примену у операцијама које изазивају етичке и правне дилеме? Где престаје програмерска одговорност, а где почиње одговорност државе? Лав XIV је недавно критиковао милитаристичке говоре хришћанских циониста у Трамповом тиму и позвао на окончање рата у Ирану. Такође је одбио да учествује у прослави 250. годишњице Сједињених Држава. Према наведеним анализама, Трампова подршка међу америчким католицима нагло опада. Први папа рођен у Америци улази у отворену моралну конфронтацију са Белом кућом. То је историјски парадокс да Америка добија папу рођеног на свом тлу, али управо тај папа постаје један од најважнијих моралних критичара америчке технолошко-војне политике. Зато текстови попут оног у POLITICO Europe о „Ватикану против робота убица“ нису само вести о папи и технологији. Они представљају много ширу причу о томе како Ватикан покушава да уђе у једну од најважнијих геополитичких и цивилизацијских расправа 21. века ко ће контролисати вештачку интелигенцију и да ли ће машине једног дана добити право да одлучују о људском животу и смрти. Термин „роботи убице“ односи се на аутономне борбене системе који могу сами препознати мету, сами донети одлуку о нападу и сами извршити ликвидацију без директне људске команде. То не морају бити роботи из научне фантастике. То могу бити дронови, аутономна возила, системи противваздушне одбране или ројеви беспилотних летелица повезани са АИ алгоритмима. Управо ту Ватикан види највећу опасност, јер се по први пут у историји човечанства отвара могућност да машина постане непосредни извршилац одлуке о убијању. Традиционално, политичар доноси одлуку, војска извршава наређење, а појединац сноси одговорност. Код АИ система може настати ситуација у којој алгоритам препозна претњу, алгоритам израчуна вероватноћу, алгоритам активира оружје, а после тога сви покушавају да избегну одговорност. Ко је крив ако машина погреши? Програмер? Компанија? Држава? Командант? Оператор? Или нико? Управо због тога Ватикан инсистира да људско биће мора остати последња инстанца која одлучује о употреби смртоносне силе. Папа Лав XIV више пута користи израз „спирала уништења“ како би описао трку великих сила у развоју АИ оружја. Ако једна држава развије напредније АИ оружје, друга мора да одговори још напреднијим системима. Затим трећа држава ради исто. Потом се укључују приватне компаније, војни конзорцијуми, инвестициони фондови и безбедносне агенције. Тако почиње нова глобална трка у наоружању, али овог пута не са нуклеарним бомбама, већ са алгоритмима. Папа не напада само војну употребу АИ. Он упозорава да неколико великих технолошких корпорација постепено стиче огромну моћ над информацијама, јавним мњењем, медијима, образовањем и политичким процесима. Опасност није само у томе што машине могу да пуцају. Опасност је и у томе што могу да обликују ставове људи, производе дезинформације, замене људско расуђивање и контролишу јавни простор. Због тога поједини аналитичари овај сукоб називају борбом између Ватикана и технолошких елита. Један од најзанимљивијих мотива које папа користи јесте библијска прича о Вавилонској кули. У његовој интерпретацији, људи граде све моћнију технологију, верују да могу превазићи сопствене границе и постепено почињу да замењују морал техником. Зато вештачка интелигенција може постати нова Вавилонска кула ако остане без контроле и етичких ограничења. Посебно је важно што папа своје упозорење није изнео у теоријском контексту. Он га је директно повезао са ратом у Украјини, кризом на Блиском истоку и све већом аутоматизацијом модерног ратовања. Савремени сукоби већ укључују АИ анализу циљева, препознавање лица, аутоматску обраду сателитских података и алгоритме за избор мета. Ватикан страхује да је следећи корак потпуно аутономно оружје. Зашто је Ватикан уопште ушао у тему вештачке интелигенције? Зато што Лав XIV сматра да се свет налази у тренутку сличном индустријској револуцији 19. века. Тада је Црква морала да одговори на појаву фабрика, масовног рада, експлоатације радника и новог економског система. Данас мора да одговори на вештачку интелигенцију, која може променити економију, политику, медије, ратове, људске односе и саму представу о томе шта значи бити човек. Ово није само верско питање. Ово је борба око тога ко ће писати правила будућности и САД, Кина, Европска унија, технолошке корпорације или међународне институције. Ватикан покушава да постане морални центар те расправе и да наметне принцип да технологија мора служити човеку, а не човек технологији. Моја процена је да се овде не ради само о сукобу Ватикана са вештачком интелигенцијом, већ о много дубљем сукобу две визије цивилизације. Први ниво тог сукоба јесте да Ватикан не напада технологију, већ технократију. Папа не делује као неко ко жели да заустави технолошки развој. То би било нереално. Он напада идеју да технологија постане извор ауторитета, да алгоритам постане замена за морал и да корпорације преузму улогу коју су некада имале државе, институције и религијске заједнице. Другим речима, Ватикан страхује да се појављује нова глобална елита која није изабрана на изборима, није одговорна народу и не полаже рачуне никоме осим сопственим акционарима. Други ниво јесте чињеница да папа улази у простор који је до сада припадао Вашингтону, Силицијумској долини, Пентагону, НАТО структурама, Европској комисији и кинеској држави. Сада Ватикан каже: не можете само ви одлучивати о томе шта је дозвољено. То је политичка порука. Не мора доћи до отвореног сукоба између папе и администрације у Вашингтону, али ће постојати тихо надметање око тога ко има морални ауторитет да поставља границе. Шта ће урадити САД? Ако говоримо о администрацији Трампа, Венса и Рубија, ситуација је сложена. Са једне стране, амерички конзервативци цене хришћанске вредности и многи републиканци деле папину забринутост због културних и друштвених последица АИ. Са друге стране, САД неће одустати од развоја војне АИ, неће дозволити да Кина стекне предност и Пентагон ће наставити да сматра да је АИ кључна технологија будућности. Зато ће Вашингтон вероватно јавно поздрављати етичке стандарде, али ће наставити развој система који имају војну примену.
Највећи проблем је Кина. Права драма неће се водити само између Ватикана и Вашингтона, него између Вашингтона, Пекинга и технолошких корпорација. Ако једна страна успори развој АИ због моралних разлога, а друга настави пуном брзином, друга стиче огромну предност. То је иста логика која је постојала код нуклеарног оружја, свемирског програма и ракетне технологије. Може ли Ватикан нешто стварно да промени? Да, али не у војном смислу. У моралном и политичком смислу може. Ватикан представља више од милијарду католика и има огроман утицај у Латинској Америци, делу Европе, Африци и на Филипинима. Ако папа успе да створи међународну коалицију држава које траже забрану потпуно аутономног оружја, могао би да покрене процес сличан ономе који је довео до забрана противпешадијских мина, касетне муниције и појединих врста хемијског оружја. Ипак, реалност је сурова. АИ оружје вероватно неће бити забрањено. Биће покушаја међународне регулације. Све велике силе наставиће развој. Формално ће се инсистирати на принципу да човек мора остати у ланцу одлучивања. У пракси ће машине добијати све већу аутономију. То смо већ видели код дронова и система за избор циљева. Најдубљи сукоб није у роботима убицама. Суштина је у питању да ли ће човек у 21. веку остати центар цивилизације или ће центар постати алгоритам. Ватикан брани став да су људска савест, слободна воља и морална одговорност изнад технологије. Технократски део савременог Запада све више полази од претпоставке да се многе људске одлуке могу препустити подацима, алгоритмима и системима вештачке интелигенције. Због тога је ово тек почетак једне велике идеолошке расправе која ће у наредним деценијама бити подједнако важна као што су у 20. веку били сукоби између капитализма и комунизма. Неће се водити само тенковима и армијама, већ око питања ко дефинише човека, слободу и границе технологије у будућем светском поретку. И ту долазимо до Србије. Србија не сме да ову тему посматра као далеку расправу између Москве, Вашингтона, Пекинга и Ватикана. Србија мора да схвати да ће питање вештачке интелигенције постати питање њеног опстанка као суверене државе. Ако будемо само корисници туђих дигиталних платформи, туђих алгоритама, туђих система јавне управе, туђих медијских механизама и туђих модела вештачке интелигенције, постаћемо дигитална колонија. Дигитална колонија није земља без заставе. То је земља која има заставу, али нема контролу над подацима. Има владу, али користи туђе системе. Има медије, али јој јавни простор обликују туђи алгоритми. Има грађане, али се њихово понашање мапира, предвиђа и усмерава из центара моћи ван њене контроле. Србија зато мора да постави неколико кључних питања. Ко контролише наше податке? Ко контролише алгоритме који обликују нашу јавност? Ко развија дигиталне системе у нашој управи, здравству, енергетици, образовању и безбедности? Да ли имамо сопствене кадрове, сопствене платформе, сопствене истраживачке центре и сопствену стратегију? Да ли смо свесни да ће будућа моћ државе зависити не само од војске, полиције, индустрије и дипломатије, већ и од способности да контролише сопствени дигитални простор? Русија је схватила да вештачка интелигенција може бити средство хибридног рата. Ватикан је схватио да може бити средство моралне и цивилизацијске трансформације. Америка је схватила да је то ново поље глобалне доминације. Кина је схватила да је то основа државне моћи у 21. веку. Србија мора да схвати да је то питање националног опстанка. Јер у новом добу неће бити довољно да бранимо територију ако не бранимо податке. Неће бити довољно да чувамо институције ако су нам дигитални системи зависни од туђих центара. Неће бити довољно да имамо медије ако јавним мњењем управљају алгоритми које нисмо створили и које не контролишемо. Неће бити довољно да говоримо о суверенитету ако се наша друштвена свест, политичка реакција и економска будућност обликују изван Србије. Зато је питање вештачке интелигенције истовремено питање безбедности, економије, рада, образовања, медија, културе, морала, вере и државе. Суштинско питање гласи: да ли ће човек остати господар технологије или ће технологија постати господар човека? Од одговора на то питање зависи будућност света. А од тога како Србија разуме тај одговор зависи да ли ће у новом дигиталном поретку бити држава са сопственом вољом или само простор на коме други тестирају своје алгоритме. И на крају да уважимо став Његове Светости Кирила, Патријарха Московског и Све Русије “Наш задатак је да осигурамо да технологија остане слуга човечанства, а не његов немилосрдни господар, способан да човечанство сведе на ниво контролисаног објекта, као што сам управо поменуо, лишеног моралног избора и духовне сржи. Ово је питање не само личног спасења, већ и духовне безбедности и цивилизацијског суверенитета нашег народа и наше Отаџбине. Наравно, ово се тиче целог човечанства, али прво морамо мислити на себе.”