До нас долази вест о још једном холивудском блокбастеру који проузрокује контроверзе и дебате. Овај пут, у питању је остварење Кристофера Нолана, његова адаптација Хомерове Одисеје. Чим је филм најављен, контроверзни избори у кастингу, речнику, сценографији, и костимографији оправдано су умањили ишчекивање филма и одредили реакције. Већ сада се прича о бојкоту филма због форсирања левичарске и воук идеологије.
Зашто, пак, адаптација Одисеје проузрокује овакве контрареакције чак и код људи који су до сада били неутрални у културном рату који водимо? Зашто баш Одисеја? Уколико је Кристофер Нолан хтео да прилагоди Хомеров еп модерној публици, шта га је натерало да у старту свој покушај осујети?
Одговор може бити само један: подривање темеља наше херојске културе, културе Европе.
Левичарска идеологија се може, као што знамо, гурати на више нивоа, и више основа. Али у овом случају отров покушава да дође до оног сржног, до нашег језгра, и нашег искона. Исходиште Европе је у Хомеровим еповима. Они су први компактни, кохерентни израз нашег заједничког погледа на свет. Како иначе да објаснимо континуитет вредносних усмерења од Хомера до Косовског циклуса, преко гусларских јуначких песама? Када гусле заоре, струна јуначког у човековом срцу запева заједно са њима. Кога не дотакне Ахилејев бес због убиства свог саборца Патрокла, или праведна освета Одисејева над пљачкашима свог огњишта, тај не припада духовној конфигурацији којој ми припадамо.
Кривоклетством Одисеје покушава се заувек затворити капија јунаштва човека европског духовног опредељења. Никада не потцењујмо неизбрисив отисак мита на људску психу. Мит није само прича. Пре свега, он говори оном највишем у нама и подстиче га да се промоли. Мобилишући аспект мита показује се већ у његовој појави када је најтеже. Тако су јунаци српских ратова за ослобођење у рововима призивали Милоша Обилића, Кнеза Лазара, Бошка Југовића..
Тако и Одисеј. Његова песма истрајности у најдубљем жалу за отаџбином, којој се ми придружујемо данас, остаје нама Европљанима у наслеђу: „Издржи срце моје, јер ти си војничко! Стрпи се само још мало, та ти си претрпело грђег пасјалука…“