Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
„Не побеђује се бројношћу, већ умећем.“
Александар Васиљевич Суворов
Док светска јавност прати фронтове, ракете, санкције, блокаде мореуза, цене нафте, изборне кампање и падове влада, права политика се, као и много пута раније у историји, води на местима на којима нема камера, за столовима за којима званично нико није седео и посредством људи који формално више не обављају највише државне функције, али још увек имају приступ најважнијим центрима моћи, институционално памћење, личне контакте и способност да пренесу поруке које се не могу поверити редовним дипломатским каналима. Због тога тајни јулски састанак бивших високих руских и немачких званичника у Бакуу не треба посматрати као изолован дипломатски инцидент, необавезан разговор политичких пензионера или случајни сусрет људи који су некада били у власти. Његов значај није само у томе ко је учествовао, већ пре свега у тренутку у којем је одржан и у темама које су, судећи према именима присутних, морале бити много шире од формалног питања окончања рата у Украјини. Сусрет је одржан у часу када се амерички арсенали празне, када цене бензина и дизела постају политичко питање првог реда, када се рат са Ираном претвара у војни, енергетски, финансијски и буџетски терет, када је Ормуски мореуз поново постао грло глобалне економије, када се светске рафинерије налазе под снажним притиском, када се у Лондону мења влада, али не и дубина британске системске кризе, када кинеска вештачка интелигенција потискује америчке компаније и када све већи део западних елита почиње да схвата да истовремени сукоб са Русијом, Ираном и Кином није стратегија, већ пут ка системском исцрпљивању. У таквом свету Баку више није периферија. Он постаје неутрална тачка на којој се, далеко од Берлина, Москве и Брисела, испитује могућност да се иза званичне реторике обнови канал између Немачке и Русије, две силе чији је однос више од два века једно од кључних питања европске равнотеже. Када састанак буде одржан у Београду то неће бити случајно. Ни избор Бакуа као места сусрета није без значења. Баку више није само престоница једне кавкаске државе, већ једна од тачака на којима се укрштају руски, турски, европски, кинески, израелски и средњоазијски интереси. Азербејџан је истовремено произвођач енергије, транзитни простор, капија Каспијског мора и држава која је показала да може да разговара са актерима који међусобно готово да више не разговарају. У свету у којем се стара дипломатска средишта све теже ослобађају сопствених политичких, идеолошких и медијских ограничења, периферија постаје центар, а места која су некада била предмет договора великих сила постају простор у којем се саме велике силе тајно договарају. Баку је управо такво место, довољно близу свима да буде значајан и довољно удаљен од свих да би разговор могао да остане непримећен. Шта се догодило у јулу у Бакуу можда ће још извесно време остати у Бакуу, али последице тог сусрета неће остати у Азербејџану. Оне ће се, уколико је канал који је тада отворен преживео почетну фазу испитивања, осетити у Берлину, Москви, Бриселу, Вашингтону, на енергетским берзама, у европским фабрикама, на украјинском фронту и у будућој архитектури континента. Постојање тајног састанка објавио је председник Азербејџана Илхам Алијев на конференцији за новинаре са немачким канцеларом Фридрихом Мерцом. Алијев је навео да је територија његове земље коришћена за одржавање сусрета бивших високих руских и немачких званичника без знања азербејџанских власти. Он није могао да говори о детаљима, јер представници Азербејџана, како је објаснио, нису присуствовали разговорима, али су подаци о летовима и кретању учесника омогућили потврду да је до састанка заиста дошло. Алијев је додао да такав сусрет, уколико је његова сврха била да помогне окончању рата између Русије и Украјине, може само бити поздрављен, док је немачки канцелар тврдио да са састанком није био упознат.
То може бити тачно, али у свету озбиљне дипломатије није необично да политички врх формално не буде обавештен о сваком детаљу неформалног канала, посебно у његовој почетној фази. Управо зато се такви канали отварају посредством бивших функционера, људи који имају довољно ауторитета да буду схваћени озбиљно, али истовремено не носе формалну одговорност актуелне власти. Они могу да испитују терен, преносе поруке, проверавају границе компромиса, утврђују да ли друга страна уопште жели разговор и да се, уколико све пропадне, врате на почетну позицију, док званичне владе могу да тврде да са тим нису имале никакве везе. Тајна дипломатија није одсуство државне политике. Она је често њен најозбиљнији, најризичнији и најделотворнији облик, јер омогућава државама да говоре о ономе о чему јавно још не смеју ни да поставе питање. Према медијским извештајима, немачку страну представљали су Роналд Пофала, бивши шеф кабинета канцеларке Ангеле Меркел, кога су поједини западни медији већ помињали као могућег немачког посредника у разговорима са Русијом, и Матијас Плацек, некадашњи председник владе покрајине Бранденбург и дугогодишњи заговорник немачко-руског дијалога. Са руске стране присуствовали су Валериј Фадејев, председник Савета при председнику Руске Федерације за развој цивилног друштва и људска права, и Виктор Зубков, некадашњи руски премијер и заменик председника владе, а данас председник управног одбора „Гаспрома“. Избор управо тих људи тешко да је случајан. Пофала и Плацек припадају политичком свету старе немачке источне политике, свету у којем се безбедност Европе није заснивала на трајном прекиду са Русијом, већ на контролисаном односу са Москвом, економској међузависности и уверењу да се географија не може поништити идеологијом. Зубков није само бивши високи државни функционер, већ човек повезан са самим срцем руске енергетске политике. Присуство председника управног одбора „Гаспрома“ разговорима који се формално односе на Украјину јасно показује да се није говорило само о прекиду ватре, линији разграничења или размени заробљеника. Говорило се, или се бар морало говорити, о будућој архитектури Европе, о енергији, гасоводима, нафтоводима, индустрији, санкцијама, обнови економских токова, о томе да ли Европа може наставити да живи без руске енергије и да ли Русија жели да се једног дана врати европском тржишту, али под новим условима и са другачијим гаранцијама. Ипак, најважније питање није ко је седео за столом, већ ко је тај сто поставио. Да ли је иницијатива дошла из немачких индустријских кругова који све теже подносе цену прекида са Русијом, из дела политичке елите који жели да обнови источну политику, из Москве, која проверава постоји ли у Берлину саговорник способан да размишља изван бриселских оквира, или је неко трећи проценио да је дошло време да се испита могућност ширег договора? Да ли су учесници дошли у Баку да пренесу већ усаглашене ставове, да измере расположење друге стране или тек да утврде постоји ли довољно простора да се једног дана отвори званични канал? У тајној дипломатији списак присутних често је мање важан од идентитета онога ко је први предложио сусрет, јер иницијатива открива која страна осећа већи притисак времена. Одговор на то питање за сада не знамо. Можда је управо то и најважнија ствар која је остала у јулу у Бакуу. Немачка је деценијама градила свој индустријски модел на три стуба, јефтиној руској енергији, великом кинеском тржишту и америчком безбедносном кишобрану. Сва три стуба сада су озбиљно уздрмана. Руска енергија замењена је скупљим, логистички осетљивијим и политички условљенијим изворима. Кинеско тржиште постало је не само купац немачких производа, већ и све снажнији конкурент немачкој индустрији. Амерички безбедносни кишобран све више долази са захтевом да Европа повећа војну потрошњу, купује америчко оружје, увози амерички течни природни гас и следи Вашингтон чак и онда када је то у директној супротности са њеним економским интересом. Немачке фабрике, међутим, не могу бескрајно плаћати геополитичку цену америчке стратегије. Због тога није чудно што се у Берлину, чак и ако то још није званична државна политика, појављују људи који желе да испитају могућност обнове комуникације са Москвом. Не зато што воле Русију, већ зато што разумеју Немачку. Симболично је што се вест о разговорима у Бакуу појавила у време годишњице битке код Фокшанија, у којој је 1789. године савезничка руско-аустријска војска под командом Александра Васиљевича Суворова разбила бројчано надмоћније османске снаге. Турци су кампању започели жељни освете за Очаков и друге поразе из претходне године рата са Русијом. Млади и амбициозни султан Селим III мобилисао је бројне снаге, рачунајући да ће одвојено уништити аустријски корпус од око 12.000 људи и руску дивизију од приближно 5.000 војника. На карти је план изгледао логично. Османске снаге биле су бројније, Руси и Аустријанци били су раздвојени, а време је, бар наизглед, радило за турску страну. Међутим, тај план није рачунао са Суворовом, са његовим схватањем времена, простора, концентрације снага и психолошке надмоћи. Руски војници прешли су приближно 55 километара за 28 сати, спојили се са аустријским снагама и већ у два часа после поноћи кренули у напад на османску војску од преко 40.000 људи. Захваљујући извиђању, брзини, концентрацији снага, тактичкој вештини и одлучности руског команданта, као и храбрости руских и аустријских војника, битка је завршена потпуном победом савезника, а турски корпус био је разбијен и расут. Пре битке Суворов је савезницима послао писмо које је много више од војне наредбе: „Трупе ће напредовати у два сата ујутру у три колоне. Руси ће формирати средњу колону, напасти непријатеља свим нашим снагама, без ситних претрага десно и лево. Кажу да испред нас има око педесет хиљада Турака, а још педесет хиљада даље. Штета што нису сви заједно, било би боље да их све одједном докрајчимо.“ У тим речима налази се читава филозофија војне и државне стратегије. Не расплињавати снагу. Не трошити време на споредне правце. Не дозволити противнику да одређује темпо и тренутак. Не плашити се његове бројности. Открити слабост, концентрисати сопствене снаге, кретати се брже него што противник очекује и деловати пре него што он схвати шта се заиста догађа. Суворов није порицао значај броја, оружја и материјалне снаге, али је разумео да бројност без концентрације, новац без организације, савезништво без јединствене воље и војни буџет без оперативне способности не представљају стварну моћ. Зато његова изрека да се не побеђује бројношћу, већ умећем није романтична похвала храбрости слабијег, већ строга формула државног опстанка. У Суворовљевој војној мисли извиђање није служило пуком прикупљању информација, већ откривању тачке у којој ће један добро усмерен удар променити целокупан однос снага. Брзина није значила хаотичну журбу, већ способност да се створе услови у којима противник стално касни за догађајима. Концентрација није подразумевала окупљање свега на једном месту без плана, већ претварање ограничених ресурса у надмоћ на одлучујућој тачки. Напад није био само тактички поступак, већ начин да се противнику одузме могућност да реализује сопствену стратегију. Управо у томе лежи разлика између стратегије, оператике и тактике. Стратегија одређује крајњи циљ, оператика повезује расположиве ресурсе и појединачне правце деловања у систем који води том циљу, док тактика решава конкретан задатак у конкретном тренутку. Државе пропадају када имају тактику без стратегије, када свакодневно реагују на кризе, али не знају где желе да буду за десет, двадесет или педесет година. Пропадају и када имају декларативну стратегију без оператике, велике речи без институција, резерви, инфраструктуре, кадрова и способности да се политика претвори у деловање. Међутим, у Суворовљевом умећу постојао је још један елемент који се не може измерити картама, километрима, бројем војника или количином муниције. То је било поверење! Војска је могла да пређе 55 километара за 28 сати и готово одмах уђе у битку само зато што је веровала команданту, његовој процени и смислу задатка који јој је постављен. Без тог поверења брзина постаје расуло, концентрација постаје гомилање, а напад непромишљена жртва. Зато је морална снага неодвојива од стратегије. Држава у којој народ не верује институцијама, институције политичком руководству, а руководство сопственом народу, може имати оружје, новац и инфраструктуру, али не може имати пуну стратешку снагу. У часу кризе не одлучује само оно што држава поседује, већ и колико њени грађани верују да је вреди бранити. Данашњи Запад и даље располаже огромном бројношћу и има више новца, више база, више формалних савезника, веће војне буџете, доминацију у многим међународним институцијама, финансијским токовима и медијима. Међутим, све је очигледније да бројност више није исто што и способност, као што ни привид контроле није исто што и стварна стратешка надмоћ. Сједињене Државе могу истовремено располагати највећим војним буџетом на свету и бити суочене са недостатком ракета. Могу контролисати глобалне финансије, а ипак зависити од тога да ли ће танкери безбедно проћи кроз Ормуски мореуз. Могу имати десетине савезника, али истовремено бити принуђене да убеђују заливске монархије да прихвате ризик рата који не желе. Управо ту Суворовљева мисао престаје да буде историјска анегдота и постаје средство за разумевање садашњости. Цена најјефтинијег горива у Сједињеним Државама пробила је границу од четири долара по галону, па су сва достигнућа Беле куће у снижавању цена бензина током јуна нестала готово преко ноћи. Посебан проблем представља дизел, чије су залихе на домаћем америчком тржишту под све већим притиском. Резерве горива приближавају се најнижим нивоима у последње две деценије, док се у јавности појављује страх од несташица, празних пумпи, ограничења продаје и редова. Енергетска криза више није само економско питање, већ директно постаје изборно питање. Рејтинг Доналда Трампа налази се под притиском, положај Републиканске странке постаје несигурнији, а до избора је преостало око сто дана. Просечан амерички бирач можда не прати стање у Ормуски мореузу, количину ракета у складиштима Пентагона, кретање танкера код Јанбуа или распоред противваздушних система у Јордану, али види цену горива, рачун за струју, цену хране и осећа да геополитика коју му представљају као низ победа улази у његову кућу као нови трошак. Истовремено војни стратези упозоравају на исцрпљивање арсенала Пентагона. Према проценама које круже у војним и медијским круговима, током четрдесет дана пролећне кампање против Ирана утрошен је огроман део америчких залиха далекометног оружја, готово читав расположиви контингент од око 2.000 ракета JASSM, више од трећине залиха „томахавка“ и око 45 процената ракета PrSM, наследника система ATACMS. Проблем противваздушне и противракетне одбране још је озбиљнији. Америчке базе широм Блиског истока, укључујући објекте и аеродроме у Јордану, све теже могу бити поуздано заштићене од масовних напада дроновима, крстарећим и балистичким ракетама. Иран најављује ширење домета удара и настоји да потисне америчко војно присуство из региона, због чега базе које су деценијама служиле као инструменти америчке пројекције моћи све више постају потенцијалне замке за америчке војнике. Заливске монархије зато траже од Беле куће повратак за преговарачки сто. Њихов положај је разумљив. Оне не желе да њихове луке, рафинерије, аеродроми, нафтна постројења и градови постану простор америчко-иранског обрачуна. Истовремено расте домаћи политички притисак на Трампову администрацију. Уколико председник САД још једном обустави војну кампању, тешко да ће се усудити да је поново покрене непосредно пред изборе, али исто тако неће лако моћи да призна да циљеви нису остварени. То је класична замка империјалне политике, наставак рата постаје прескуп, а признавање неуспеха политички неприхватљиво. Држава тада више не делује на основу стратегије, већ је заробљена сопственом реториком и принуђена да тактичким потезима прикрива одсуство излазног плана. Конгресна саслушања са Питом Хегсетом и генералом Деном Кејном показала су дубину проблема. Министар рата и начелник Здруженог генералштаба покушали су да убеде законодавце да одобре новац за наставак кампање против Ирана. Војни званичници тврдили су да је дотадашња операција коштала око 38 милијарди долара, али су од Конгреса истовремено тражили још 88 милијарди, и то након што је Пентагон на пролеће помињао чак 200 милијарди долара потребних за наставак рата. Бројке се не поклапају, што указује да је стварна цена операција далеко већа од оне која се јавно признаје. Она не обухвата само испаљене ракете, гориво, транспорт и летове, већ и замену оружја, поправку база, премештање снага, бонусе, логистику, осигурање бродова и дугорочну обнову залиха. Упркос томе, део Трамповог тима наставља да говори о потпуној победи над Ираном, али није објашњено како „поражени“ Иран и даље може да угрожава пловидбу кроз Ормуски мореуз, напада америчке базе и намеће регионалним монархијама страх од шире ескалације. Није објашњено ни како ће Пентагон обновити арсенале у условима када америчка индустрија не може довољно брзо да замени потрошено оружје. Генерал Кејн признао је да би, без додатног финансирања, Пентагон већ у јулу морао да обустави или смањи редовне вежбе и операције у различитим деловима света. Конгрес, међутим, не жури да одобри све захтеве администрације, па буџетски фронт постаје наставак рата другим средствима, само што се овога пута борба не води против Ирана, већ унутар саме Америке. Истовремено, „Голдман Сакс“ процењује да би цена сирове нафте типа брент могла да премаши 120 долара по барелу уколико се поремећаји у Ормуски мореузу наставе. Основна прогноза те банке и даље рачуна са могућношћу деескалације, са ценом од око 80 долара по барелу у четвртом кварталу и 75 долара следеће године, али су ризици јасно усмерени навише због могућих поремећаја у Ормузу и Црвеном мору. Саудијска Арабија је, настојећи да преусмери извоз, достигла рекордне количине испорука преко терминала у луци Јанбу на Црвеном мору. Упркос претњама Хута и најавама блокаде, танкери и даље плове према саудијским лукама, јер поједини азијски купци немају једноставну и јефтину алтернативу. Коалиција предвођена Саудијском Арабијом објавила је да предузима оперативне мере за заштиту пловидбе у Баб ел Мандебу, виталном мореузу који повезује Индијски океан са Црвеним морем. Свет тако истовремено зависи од два тесна пролаза, Ормуза и Баб ел Мандеба. Ко контролише мореузе, не контролише само кретање бродова, већ ритам глобалне привреде, цену транспорта, осигурања, горива и хране. Стратешка моћ се зато не мери само површином државе, бројем становника и количином оружја, већ и способношћу да се контролише тачка кроз коју морају проћи туђи ресурси. Ратови на Блиском истоку и у Украјини не угрожавају само производњу сирове нафте. Још озбиљнији проблем настаје у рафинеријама, јер сировина у земљи не покреће тракторе, камионе, авионе и тенкове. Економију покрећу деривати дизел, бензин, керозин и мазут. Залихе бензина и дизела налазе се на вишегодишњим минимумима, док су рафинеријске марже достигле рекордне нивое. Главне рафинерије у Саудијској Арабији, Бахреину, Кувајту и Уједињеним Арапским Емиратима, према доступним извештајима, од краја фебруара раде смањеним капацитетом или су делимично затворене. Кина, а затим и друге земље азијско-пацифичког региона, смањиле су прераду како би производњу прилагодиле паду увоза и нестабилности снабдевања, док је руска рафинеријска индустрија претрпела последице украјинских напада, што је озбиљно ограничило извоз деривата. Са домаћим залихама под притиском и летњом потражњом на врхунцу, способност Сједињених Држава да стабилизују светско тржиште постаје све ограниченија. Процењује се да је глобални обим прераде у другом кварталу смањен за приближно пет милиона барела дневно, са просечним нивоом од око 78 милиона барела дневно. Регион Персијског залива у јуну је извозио око четири милиона барела сирове нафте дневно, али само око милион барела деривата, што је приближно четвртина предратног нивоа. Недељни извоз нафте из региона пао је на око 10,7 милиона барела дневно, најниже од марта, након априлског рекорда од 14,2 милиона. У Сједињеним Државама рафинеријска разлика, односно разлика између цене сировине и вредности добијених деривата, достигла је готово 70 долара по барелу. У северозападној Европи приближила се 30 долара, што представља сезонски рекорд. Европске дизелске марже достигле су око 65 долара по барелу, док су америчке марже бензина близу рекордних нивоа из 2022. године. Зато рат хиљадама километара далеко веома брзо стиже до сваке пумпе, њиве, пекаре и супермаркета. Украјински напади дроновима нанели су озбиљну штету руској нафтној инфраструктури, али последице нису ограничене на руску економију. Оне се осећају на глобалном тржишту дизела, укључујући и Сједињене Државе. Раст цена енергената, већ подстакнут сукобом са Ираном, додатно је убрзан ограничењем руског извоза дизела, па је цена тог горива у САД премашила пет долара по галону. Руска забрана извоза може се тумачити на два начина. Она показује да су поремећаји унутар Русије озбиљни, али истовремено доказује колико је светско тржиште и даље зависно од руске производње. Према наводима Међународне агенције за енергију, од августа 2025. године забележено је најмање сто напада на руске рафинерије, а њихов интензитет се повећава. Само у јуну забележено је најмање десет удара, док су готово све веће рафинерије у западном делу Русије биле погођене бар једном, а многе и више пута. У појединим регионима возачи су данима чекали у редовима, продаја горива је ограничавана, а неке пумпе су привремено остајале без деривата. Малопродајне цене нагло су расле, док су поједини независни продавци наводно продавали гориво и до 50 процената изнад уобичајених нивоа. Последице више не осећају само приватни возачи. Погођени су пољопривреда, јавни превоз, комуналне службе, логистика и мала предузећа, а раст цена горива могао би да угрози и жетву. Русија, према медијским извештајима, разматра повећање увоза бензина из Индије због кварова и оштећења у сопственим постројењима, као и мере рационализације како би приоритет имале испоруке хране, пољопривреда и виталне службе. Истовремено, традиционални купци руског дизела, међу којима су велика тржишта у развоју попут Бразила, траже алтернативне изворе и окрећу се Сједињеним Државама, чиме додатно подижу цену горива за саме Американце. Тако напад на руску рафинерију, преко сложене мреже производње, транспорта и трговине, може да повећа цену дизела на америчкој пумпи. То је права природа међузависности у глобалној економији и доказ да у данашњем свету готово да више нема локалних удара на стратешку инфраструктуру. Сваки такав удар постаје глобални поремећај. У истом контексту треба посматрати и течни природни гас, који се Европи представља као симбол слободе од руских цевовода. Економска стварност је, међутим, много сложенија. LNG је скупљи од гаса који се транспортује цевоводом. Сам поступак утечњавања троши значајан део почетне количине гаса, а додатни губици настају током транспорта, испаравања, регасификације и даљег цевоводног преноса. Према појединим проценама, утечњавање може да потроши и до 30 процената енергетског садржаја почетне количине гаса, док су губици током цевоводног транспорта од Уренгоја до Европе процењивани на приближно 25 процената. Поставља се логично питање зашто рушити већ изграђен систем цевовода и прелазити на скупљи, енергетски захтевнији и логистички осетљивији модел. Одговор није само геополитички, већ и финансијски. LNG омогућава да се гас лакше претвори у глобално трговану робу, са спот уговорима, фјучерсима, финансијским дериватима и посредницима. Тако се ствара потенцијално огромно тржиште способно да апсорбује нове количине доларске ликвидности. Другим речима, течни природни гас Европи не доноси само алтернативу Русији, већ истовремено јача финансијску архитектуру засновану на долару. Европа плаћа вишу цену енергије, а доларски систем добија нову сферу трговине, осигурања, кредитирања и финансијских инструмената. Зато је за разумевање садашње кризе неопходно разумети улогу резерви, спот тржишта и фјучерса. Стратешке и комерцијалне резерве нису само залихе за рат и кризу, већ предуслов стабилности спот тржишта нафте, док је спот тржиште стварни физички темељ фјучерс трговине. Иако је данас спот цена снажно везана за фјучерсе и често се чини да финансијско тржиште одређује вредност физичке нафте, функционална зависност остаје обрнута. Без стварне робе, складишта, танкера, терминала и резерви, финансијски уговори остају без ослонца. Историјски гледано, прво је проширено спот тржиште, затим је створена институција глобалних трговаца и посредника, а тек потом је изграђено фјучерс тржиште. Прелазак са дугорочних инвестиционих и међудржавних уговора, који су деценијама обликовали нафтну индустрију, на спот трговину драстично је повећао ризике. Спот тржиште је првобитно служило за покривање наглих скокова тражње. Када би због рата, урагана, природне катастрофе или хаварије потражња премашила уговорене количине, додатна нафта продавана је уз високу премију. Када такве потражње није било, а трошкови складиштења премашивали очекивану премију, нафта је продавана са великим попустом или су произвођачи били принуђени да смањују производњу. Спот нафта је, у суштини, била резерва за црне дане. У време када су производњу контролисале велике међународне компаније познате као „Седам сестара“ и када су доминирали дугорочни уговори, огромне државне резерве нису имале данашњи значај. Прелазак на спот систем захтевао је стварање залиха које су постале тампон у нестабилнијем тржишном моделу. Управо је нагло стварање резерви у западним земљама допринело расту цена нафте од 1979. до 1985. године. Када су до 1986. резерве углавном формиране, институција посредника консолидована, а цена нафте директније повезана са фјучерсима, уследио је велики пад цене.
Зато је данашње исцрпљивање америчких и западних стратешких резерви толико опасно. Уколико резерве падну испод нивоа на којем могу да амортизују кризе, реалне спот цене остаће без осигурања, а њихов раст могао би да изазове хаос и на фјучерс тржиштима. Сједињене Државе су због тога под временским притиском. Морају да реше сукоб са Ираном или да постигну неки облик договора са Русијом. Могу покушати да победе и понизе једну од тих страна, али ако то није могуће, мораће да траже договор. Такав договор, међутим, не би нужно значио трајни мир. Системска претња архитектури заснованој на долару постала је превише видљива да би нестала потписивањем једног споразума, па би сваки договор могао бити само привремено примирје. Вашингтон нема лак правац повлачења, јер би сваки корак назад у једном региону могао бити протумачен као слабост у другом. Управо у том контексту тајни састанак у Бакуу добија своје право значење. Уколико се амерички капацитети истовремено троше на Иран, Украјину, заштиту Блиског истока, одвраћање Кине и очување доларског система, онда Берлин мора да размишља шта ће се догодити ако Вашингтон више не буде могао да гарантује истовремено европску безбедност, јефтину енергију и глобалну трговину. Немачки индустријски интерес тада неминовно поново проналази пут ка Москви, не као израз сентименталности, већ као последицу географије и економије. Док Немци траже тајне канале, у Британији је дошло до реконструкције власти. Први дан Ендија Бернама као британског премијера није прошао без изненађења. Уклонио је чланове ужег круга Кира Стармера, али су друге утицајне групе унутар Лабуристичке партије сачувале своје позиције. Према првим најавама, Ед Милибанд, носилац Зелене агенде и представник лабуристичке левице, требало је да преузме Министарство спољних послова. Он се залаже за оштрији однос према Израелу, укључујући могуће санкције, док се Бернам већ извинио Палестинцима због британске подршке Израелу, настојећи да обезбеди подршку муслиманске дијаспоре. Милибанд је, међутим, до краја желео место министра финансија, које је на крају припало Џону Хилију, бившем министру одбране који је напустио Стармеров кабинет због неуспеха владе да повећа војну потрошњу. Хили је тако добио директну контролу над буџетом и полугу да настави борбу за већа издвајања за одбрану. Његов циљ је повећање годишње војне потрошње са око 60 на најмање 70 милијарди фунти. Британска дужничка криза, међутим, представља готово непремостиву препреку. Буџетски дефицит прелази 130 милијарди фунти, док се око 110 милијарди троши на сервисирање јавног дуга. Није сигурно да Бернамова влада уопште може да достигне издвајање од 2,5 процената БДП-а за одбрану. Повећање војне потрошње захтевало би ново задуживање, издавање ратних обвезница и смањење других расхода, што је у директној супротности са Бернамовим обећањима о већој јавној потрошњи. Нови премијер може да штампа више новца и покуша да га убризга у економију, али тиме само продубљује проблем дуга и инфлације. Украјина и Израел наставиће да деле британско друштво, као што деле и Сједињене Државе, док реконструкција кабинета не може да реши оно што је у основи криза модела. Накнадни распоред кабинета донео је додатна изненађења. Ед Милибанд је напустио спољнополитички ресор, што се уклапа у прилагођавање политике према Палестини, али тешко да ће одушевити Трампову администрацију, коју је нови британски дипломатски врх годинама критиковао. Шабана Махмуд задржала је место министарке унутрашњих послова, па пооштравање имиграционе политике за сада неће бити преиспитано. Најнеобичније именовање било је постављање Веса Стритинга на чело Министарства одбране, што очигледно представља политичку цену његове одлуке да се не кандидује за лидера странке. Истовремено је спроведено готово потпуно уклањање Стармерових присталица из кабинета. Они се враћају у Доњи дом као обични посланици и лако могу постати организована унутрашња опозиција новом премијеру. Британија је тако добила нов кабинет, али није добила нов модел, као што ни замена генерала на командном месту не мења исход битке уколико стратегија остаје погрешна. Док се Запад бори са ратовима, дуговима, енергетском кризом и унутрашњим политичким поделама, Кина отвара нови фронт у области вештачке интелигенције. Објављивање модела Kimi K3 изазвало је велику узбуну у Силицијумској долини. Кинески модел може равноправно да се такмичи са бројним америчким системима, а истовремено је отворен и бесплатан. Само је незнатно слабији од најновијих решења компанија OpenAI и Anthropic, док су трошкови његове употребе знатно мањи. Амерички технолошки гиганти већ се суочавају са проблемима. Google одлаже представљање нове верзије модела Gemini 3.5, док је OpenAI хронично непрофитабилан и, према проценама, 2025. годину завршио је са губитком од око 20 милијарди долара. Компанија истовремено најављује да ће до 2030. године обезбедити и потрошити око 600 милијарди долара на центре података. Раније су се помињали планови од чак 1,4 билиона долара, али су амбиције касније смањене. Менаџмент OpenAI-ја кинеску стратегију назива „комунизмом вештачке интелигенције“, тврдећи да кинеска држава субвенционише центре података и електричну енергију, док компаније заузврат нуде бесплатне или јефтине моделе. Америчке компаније сада тврде да без сличне државне подршке не могу да се такмиче. То је занимљив историјски тренутак. Компаније које су деценијама проповедале слободно тржиште сада захтевају заштиту државе од конкуренције. Силицијумска долина тражи од Беле куће да кинеске моделе забрани или ограничи на америчком тржишту, јер у супротном, како се тврди, амерички стартапи неће издржати кинески напад. Трампова администрација, међутим, тренутно има веће проблеме Иран, цене горива, празне арсенале, Конгрес и изборе. Истовремено, амерички бирачи постају све неповерљивији према дата центрима и вештачкој интелигенцији, које повезују са растом цена струје, огромном потрошњом воде и губитком радних места. Зато нико не жури да спасава технолошке компаније од пуцања балона који су саме створиле. Кина у овом случају примењује управо оно што би Суворов препознао као концентрацију снага на одлучујућој тачки. Она не покушава да истовремено надмаши Запад у свакој области и на сваком тржишту, већ усмерава државну енергију, електричну енергију, центре података, истраживачке капацитете и индустријску политику на област за коју процењује да ће одредити будући распоред глобалне моћи. Америчке компаније располажу већим капиталом и глобалним брендовима, али ако су њихови трошкови неодрживи, а кинески модели доступнији и јефтинији, број милијарди уложених у систем неће сам по себи обезбедити победу. Не побеђује се бројношћу, већ умећем, а у технолошком рату умеће се мери способношћу да се знање, енергија, инфраструктура и државна политика претворе у производ који други желе да користе. У истој атмосфери појављује се и случај Дарлин Грејам, сестре Линдзија Грејама, која је требало да буде привремена сенаторка, али би могла да остане на функцији до 2033. године. Она се никада раније није кандидовала за јавну функцију, али би у новембру могла да обезбеди пун шестогодишњи мандат. То није преседан у америчкој политици. Године 1931. политичка машинерија Арканзаса поставила је Хети Каравеј на упражњено место у Сенату после смрти њеног мужа, верујући да ће само привремено „грејати столицу“ док партијски лидери не изаберу мушког наследника. Она је, међутим, освојила пун мандат, затим још један, и постала прва жена изабрана у Сенат. Године 2002. Лиса Мурковски наследила је место свог оца на начин који је изгледао толико отворено непотистички да је Аљаска променила законе како би спречила понављање такве праксе. Ипак, Мурковски је 2004. победила на изборима и остала у Сенату. Дарлин Грејам има подршку председника, познато презиме којем део бирача верује још од 2002. године и снажан партијски апарат. Ралф Норман и Расел Фрај објавили су кандидатуре, али би могли да поделе гласове њених противника. Згуснут распоред јој такође иде у прилог, јер тронедељни спринт до прелиминарних избора 11. августа погодује кандидату којем није потребно представљање. У Трамповој ери политичко место све чешће припада ономе ко најубедљивије представља континуитет, бренд и породични педигре, а не нужно ономе ко има највише искуства у кампањи. То је још један знак да се западне демократије, док другима деле лекције о институцијама, све више ослањају на породице, мреже и затворене елитне кругове. Када институционална снага ослаби, власт се враћа личним везама, презименима, породичним структурама и неформалним центрима утицаја. Иста логика која бивше функционере доводи за тајни сто у Бакуу, у другом облику делује и у америчком Сенату и формалне институције остају, али се стварна моћ све више креће кроз мреже поверења које јавност не контролише. На први поглед, тајни руско-немачки састанак у Бакуу, несташице дизела у Сједињеним Државама, британска реконструкција владе, кинески модел вештачке интелигенције и политички успон сестре једног сенатора немају много заједничког. У стварности, сви ти догађаји показују да се светски поредак више не одржава сигурношћу институција, већ импровизацијом елита које покушавају да купе време. Американци купују време новим буџетима, трошењем резерви и одлагањем стратешких одлука. Британци купују време реконструкцијама владе и новим задуживањем. Немци купују време тајним каналима према Москви. Силицијумска долина купује време захтевима за забрану кинеских модела. Заливске монархије купују време притиском на Вашингтон да преговара. Русија купује време ограничењем извоза горива, рационализацијом и преусмеравањем трговине. Кина, за разлику од њих, не купује само време, већ гради капацитете. Ту се поново враћамо Суворову. Не побеђује онај ко има највећи број докумената, санкција, носача авиона, долара, савезника на папиру, телевизијских изјава или политичких декларација. Побеђује онај ко зна шта жели, ко уме да разликује главни правац од споредног, ко концентрише ресурсе, ко изабере тренутак, ко се брже креће и ко не расипа снагу на фронтовима који не воде одлучујућем циљу. Велике силе данас све чешће губе управо ту способност. Оне имају бројност, али немају јединство циља. Имају новац, али не знају како да њиме купе време без стварања новог дуга. Имају оружје, али немају индустрију која га довољно брзо обнавља. Имају савезнике, али сваки савезник има сопствени интерес. Имају институције, али одлучују кроз неформалне кругове. За Србију ово није удаљена геополитичка прича. Сваки поремећај у Ормуски мореузу утиче на цену горива у Србији. Сваки напад на руске рафинерије може да утиче на доступност дизела у Европи. Свака промена односа Берлина и Москве утиче на читаву европску економију. Сваки прекид гасних токова утиче на српску индустрију. Сваки нови талас санкција може да угрози НИС, банкарске трансакције, транспорт, осигурање и снабдевање. Свака технолошка подела између Кине и Сједињених Држава може одредити које ће дигиталне системе Србија користити, коме ће предати своје податке и колико ће за те системе плаћати. Зато Србија не сме да буде посматрач који чека да се велики договоре, а затим прихвата цену њиховог договора. Србија мора да напусти политику пасивног чекања и да усвоји државну стратегију засновану на енергетској, прехрамбеној, војној, технолошкој, финансијској и дипломатској отпорности. Међутим, то не сме остати списак лепих жеља. Неопходно је јасно раздвојити стратегију, оператику и тактику српске државне политике. Стратегија мора да одговори на питање каква Србија жели да буде у свету у којем су енергија, храна, вода, подаци, логистички правци и војна производња поново постали основа суверенитета. Оператика мора да повеже министарства, јавна предузећа, војску, дипломатију, научне институте, универзитете, пољопривреду и приватну индустрију у један систем. Тактика мора да одреди конкретне пројекте, рокове, резерве, споразуме, инвестиције и законске мере. Без тог поретка појмова, државна политика остаје импровизација. Пре свега, Србија мора да обезбеди више праваца снабдевања нафтом. Нафтовод између Србије и Мађарске и повезивање са системом „Дружба“ није само привредни пројекат, већ питање државне безбедности. Србија не сме да зависи од једног правца, једног терминала, једне суседне државе или једне политичке одлуке донете ван Београда. Потребно је убрзати пројектовање и изградњу српске деонице нафтовода према Мађарској, истовремено тражити чврсте међудржавне гаранције Будимпеште и обезбедити техничку могућност снабдевања различитим врстама нафте. Али исто тако је неопходно сачувати и унапредити постојећи правац преко ЈАНАФ-а. Енергетска независност не значи заменити једну зависност другом. Она значи имати два, три или више праваца, као и способност да се у кризном тренутку пребаци снабдевање на онај правац који је доступан. У томе се такође налази Суворовљева лекција. Он није концентрисао снаге зато што је занемаривао резервне правце, већ зато што је знао где ће се одлучивати битка. Србија мора да има више праваца снабдевања, али истовремено мора да зна који је од њих у одређеном тренутку главни, који резервни, а који представља инструмент политичког осигурања. Стратегија је вишеправност, оператика је способност преусмеравања токова, а тактика је конкретна количина нафте која може да стигне одређеним цевоводом у конкретном року. Друго, Србија мора значајно да повећа стратешке резерве нафте, дизела, бензина, мазута, гаса, лекова и основних животних намирница. Није довољно испунити минималне формалне стандарде. Потребно је изградити резерве способне да издрже дуготрајни поремећај, а не само кратку кризу. Посебну пажњу треба посветити дизелу, јер без дизела стају пољопривреда, транспорт, војска, полиција, комуналне службе и снабдевање храном. Резерве се не смеју посматрати као мртви капитал, већ као осигурање националне безбеднисти и слободе одлучивања. Држава која има залихе може да бира тренутак и услове реакције. Држава која их нема прихвата прву понуду, први притисак и први ултиматум. Треће, Србија мора да обнови и прошири сопствене капацитете за складиштење и прераду. Рафинерија у Панчеву има значај који далеко превазилази једну компанију и једну власничку структуру. Она представља стратешку инфраструктуру Републике Србије. Држава мора да има план за континуитет њеног рада у свим околностима и санкцијама, ратом, прекидом снабдевања, финансијском блокадом или променом власничке структуре. Тај план не сме бити само документ у фиоци, већ систем који се редовно проверава, вежба и прилагођава.
Четврто, Србија мора да настави дугорочну сарадњу са Русијом у области гаса, нафте, нуклеарне енергије али истовремено мора да развија интерконекторе, складишта и резервне правце. Руска енергија за Србију није идеолошко питање, већ економска и географска чињеница. Међутим, држава која мисли стратешки не сме да остане без алтернативе. Суверенитет није у томе да се буде против једне силе у корист друге, већ да се ниједној сили не преда право да једним потезом паралише српску државу. Пето, Србија мора озбиљно да отвори питање нуклеарне енергије. У времену када дата центри, електрична возила, индустрија, вештачка интелигенција и општа електрификација троше све више струје, држава без стабилног базног извора енергије постепено губи суверенитет. Сарадња са „Росатомом“, али и разговори са другим партнерима који имају доказану технологију, морају бити разматрани без идеолошких предрасуда. Србији је потребна дугорочна нуклеарна стратегија, образовање кадрова и план за изградњу сопствених капацитета или учешће у регионалним пројектима. Нуклеарна политика не почиње постављањем камена темељца, већ десетак или двадесет година раније, стварањем инжењера, регулаторног оквира, безбедносне културе и дипломатских гаранција. Шесто, Србија мора да развије сопствену технолошку политику. Не сме да постане искључиво тржиште америчких или кинеских модела вештачке интелигенције. Потребни су национални дата центри, сопствени језички модели на српском језику, државна инфраструктура за чување података и сарадња са различитим партнерима. Ко контролише податке, језик и алгоритме, контролише културу, привреду, образовање и политичку комуникацију. Зато заштита српског језика и ћирилице у дигиталном простору није културна сентименталност, већ питање националне безбедности. Народ чији језик не постоји у новим технолошким системима постепено постаје невидљив, а држава чији се подаци налазе у туђим центрима губи способност да контролише сопствену будућност. Седмо, Србија мора да јача домаћу производњу хране, лекова, муниције, енергије, резервних делова и основне индустријске робе. У свету у којем су ланци снабдевања све чешће инструмент политичког притиска, само земља која може да прехрани становништво, одржава виталне службе, снабдева војску и поправља сопствену инфраструктуру има стварну слободу одлучивања. Пољопривреда зато није само извозна грана, а наменска индустрија није само комерцијална делатност. Оне су део националне оператике, део система који у мирнодопским условима ствара доходак, а у кризи омогућава држави да опстане.
Осмо, Србија мора да остане војно неутрална, али не и војно слаба. Неутралност без снаге није политика, већ молба да нас други поштеде. Србија мора да развија сопствену војну индустрију, противваздушну одбрану, електронско ратовање, дронске системе, обавештајне капацитете и способност мобилизације. Суворовљева мисао није позив малим државама да верују у чудо, већ да надокнаде бројчани недостатак обуком, организацијом, брзином и јасном командом. Србија не може имати војни буџет великих сила, али може имати војску која познаје терен, располаже сопственом производњом, делује брзо и чини цену напада неприхватљивом. Девето, Србија мора да обнови озбиљну дипломатију. Свет не воде само јавни самити. Воде га и контакти који се не најављују, разговори који се не снимају и људи који могу да разговарају и са Истоком и са Западом. Србија има историјску, културну и географску позицију која јој омогућава да буде место дијалога, али су за то потребни поверење, дискреција, институционално памћење и дипломате које разумеју државу, а не само протокол. Београд би требало да се понуди као место разговора између страна које јавно не могу да седну за исти сто, али не као нечији курир, колонија или простор туђег надметања, већ као суверена држава која зна да се њен интерес налази у миру, стабилним енергетским токовима, отвореним тржиштима и равнотежи великих сила. Све ове мере, међутим, не могу бити препуштене појединачним министарствима која делују одвојено, мењају приоритете са сваком реконструкцијом владе и планирају у границама једног буџетског или изборног циклуса. Србији је потребна стратешка вертикала, сталан државни механизам који би повезивао енергетику, одбрану, дипломатију, пољопривреду, инфраструктуру, технологију, финансије и демографију. Његов задатак не би био да пише још један документ који ће остати у архиви, већ да непрестано процењује ризике, проверава резерве, организује кризне сценарије и утврђује да ли држава има људе, залихе, постројења и алтернативне правце неопходне за опстанак у различитим облицима поремећаја. Велике кризе готово никада не долазе у облику који је претходно најављен. Зато држава не сме да припрема само један одговор, већ способност да се прилагоди ономе што још није у стању да предвиди. Србија нема бројност великих сила. Нема амерички војни буџет, руске енергетске резерве, кинеску индустријску базу или немачки капитал. Али може да има оно на шта је Суворов мислио када је говорио да се не побеђује бројношћу, већ умећем. Може да има јасну државну политику, више праваца снабдевања, довољне резерве, способну војску, озбиљну дипломатију, храну, воду, енергију, сопствену индустрију и институције које знају шта им је задатак. Може да разговара и са Москвом и са Берлином, и са Вашингтоном и са Пекингом, не одричући се себе ни пред ким. Највећа опасност за Србију није у томе што је мала. Највећа опасност је да се понаша као да ништа не зависи од ње. Догађаји у Бакуу показују да се и највећи сукоби на крају решавају разговором, али за сто не седају они који су само били послушни. За сто седају они који имају нешто што је другима потребно положај, ресурсе, поверење, инфраструктуру, војну снагу, политичку стабилност или способност посредовања. Зато Србија мора да изгради државу која ће бити потребна и Истоку и Западу, али зависна ни од једног ни од другог. То захтева да се Суворовљева филозофија разуме не као позив на непромишљен напад, већ као наука о правилном избору времена, места и правца деловања. Његова чувена начела „око, брзина, јуриш“ могу се превести на језик савремене државне политике. Око је обавештајна, аналитичка и дипломатска способност да се на време уочи промена светског односа снага. Брзина је способност државе да донесе одлуку пре него што се прозор могућности затвори. Јуриш није безумно кретање напред, већ одлучност да се, када је циљ јасно одређен и услови припремљени, поступи без колебања. За Србију „око“ значи да мора пажљиво посматрати шта велике силе раде, а не само шта говоре. Док јавно говоре о принципима, оне тајно преговарају о интересима. Док захтевају од других да се одрекну енергената, саме повећавају резерве. Док проповедају слободно тржиште, штите сопствене компаније. Док говоре о институцијама, власт преносе кроз породице, неформалне мреже и бивше функционере. Србија зато мора мање да слуша туђе проповеди, а више да изучава туђу праксу. „Брзина“ за Србију значи да нафтовод према Мађарској не сме остати тема конференција и меморандума, да се нуклеарна стратегија не сме одлагати док не настане несташица струје, да резерве не смеју почети да се граде тек када криза стигне до пумпи и да сопствени системи вештачке интелигенције не смеју бити покренути тек онда када српски језик постане технолошки зависан од туђих модела. У стратешким питањима време није неутрално. Оно ради за онога ко се припрема и против онога ко чека.„Јуриш“ за Србију значи политичку одлучност да се национални интерес брани без извињавања. Не значи сукоб са свима, већ способност да се, после пажљивог извиђања и припреме, донесе одлука која неће бити повучена после првог спољног притиска. Држава која стално мења правац у зависности од последњег амбасадорског захтева не води политику. Она представља простор на којем други спроводе сопствену политику. Тајни састанак у Бакуу показао је да велики играчи, чак и док се јавно оптужују, приватно траже канале комуникације. Руси и Немци знају да географију не могу да промене. Знају и да ниједан рат не траје вечно. Питање је само колико ће људи до његовог краја погинути, колико ће економија бити уништено, колико ће држава изгубити снагу и ко ће у преговоре ући као субјект, а ко као објект. Сједињене Државе су под притиском времена, енергије, арсенала и избора. Британија мења министре, али не успева да промени сопствену системску кризу. Европа губи јефтину енергију и индустријску основу. Кина показује да се технолошка битка не добија само милијардама, већ доступношћу, организацијом и државном стратегијом. Русија трпи ударе, али и даље остаје сила без које нема европског мира. У таквом свету Србија не сме да чека да јој други напишу будућност. Морамо да разговарамо и са Москвом и са Берлином, и са Вашингтоном и са Пекингом, и са Бакуом и са Будимпештом. Али разговор има вредност само ако иза њега стоје снажна држава, енергетске резерве, домаћа производња, способна војска, добро организована дипломатија и народ који зна шта брани. Државе које немају сопствену стратегију постају део туђе стратегије. Државе које не умеју да воде сопствене операције постају терен туђих операција. Државе које не разговарају постају предмет туђих разговора. Србија зато мора да заврши нафтно повезивање са Мађарском и обезбеди приступ систему „Дружба“, да очува правац преко ЈАНАФ-а, повећа резерве горива и гаса, сачува сарадњу са Русијом и истовремено развија додатне правце снабдевања. Мора да започне озбиљне припреме за нуклеарну енергију, укључујући и разговоре са „Росатомом“, да развија сопствене капацитете вештачке интелигенције, штити ћирилицу и националне податке, јача домаћу производњу хране, лекова, муниције и енергије, и да остане војно неутрална, али дипломатски активна и војно способна. Најзад, мора да зна шта је њен национални интерес и да га брани без извињавања. Суворов је код Фокшанија показао да мања сила може да победи већу када се брже креће, боље извиђа, мудрије распоређује снаге и одлучније делује. То је лекција и за Србију. Нама није потребна политика буке, већ политика умећа, не политика слепог сврставања, већ политика националног интереса, не политика чекања да се велики договоре, већ политика која Србији обезбеђује место за столом. У свету који долази неће опстати они који су били најгласнији, који су имали највише декларација или који су најпослушније испуњавали туђе захтеве. Опстаће они који су на време разумели шта се дешава, који су се припремили за оно што следи и који су своје ограничене снаге концентрисали на оно што је заиста одлучујуће. А шта се заиста догодило у јулу у Бакуу, можда ће још неко време остати у јулу у Бакуу. Али последице тог састанка могле би ускоро да постану видљиве у Берлину, Москви, Вашингтону, Пекингу, Лондону и на читавом европском континенту. Зато Србија не сме да спава. Када се велики састају тајно, мали морају да мисле брже, виде даље и делују прецизније. Мале државе најчешће не страдају зато што нису могле да предвиде сваку кризу, већ зато што нису изградиле способност да делују онда када предвиђања престану да важе. Јер у временима великих прегруписавања не побеђује онај ко има највише, већ онај ко најбоље разуме шта има, где то треба да употреби и у ком тренутку мора да крене. Не побеђује се бројношћу, већ умећем.