“За нас у Србији посебно је занимљива и Мељниченкова лична веза са нашим народом. Његова супруга Александра Мељниченко је Српкиња. У причи о разговору у Кремљу наводи се епизода у којој је Мељниченко објаснио Путину да је део власничких права пренео на супругу. Руски председник га је, према том сведочењу, питао ко је она. Када је чуо да је Српкиња, наводно је одговорио да су Срби пристојни и поштени људи и да га супруга неће преварити.”
Пише: Александар Ђурђев
председник Српске лиге
Када један од најстаријих и најутицајнијих гласова англосаксонског политичког и финансијског естаблишмента, британски The Economist, на насловну страну постави Андреја Мељниченка и преко његове фотографије испише: „Човек који би променио Русију“, уз поднаслов „Врхунски олигарх проговара“, онда то не треба читати као обичну економску причу, интервју са милијардером или још један текст о санкцијама. У свету велике политике насловне стране нису украси, речи нису случајне, а тајминг готово никада није неутралан. Посебно не онда када се говори о Русији, Владимиру Путину, рату, НАТО-у, руској економској елити и будућности једне од најмоћнијих држава света. Реч је о броју од 11. до 17. јула 2026. године. Човек са насловнице је Андреј Мељниченко, један од најбогатијих и најмоћнијих руских индустријалаца, чији су пословни интереси везани за производњу минералних ђубрива, рударство, енергетику, логистику и велике индустријске системе. The Economist га представља као изузетно богатог, али истовремено дискретног припадника руског крупног капитала, човека који сада јавно износи своје виђење будућности Русије. Према доступним информацијама, разговори са њим трајали су готово 60 сати током три месеца. Већ та чињеница показује да није реч о успутном интервјуу, већ о пажљиво припремљеној, дуго грађеној и политички осмишљеној причи.
Зато се мора поставити питање зашто баш Мељниченко и зашто баш сада? Мој одговор је да овде није реч само о једном човеку. Реч је о много широј борби за дефинисање будуће Русије, за мапирање њених елита, за испитивање њихове лојалности, страхова и амбиција, али и за стварање личности која би могла бити представљена као симбол неке „другачије Русије“. Формулација The man who would change Russia није исто што и „човек који ће променити Русију“. Прецизније би било рећи „човек који би желео да промени Русију“, „човек који претендује да је промени“ или „човек који би могао да буде представљен као носилац промене“. То је важна нијанса! Часопис не тврди да је Мељниченко већ постао политички актер који ће преузети управљање Русијом. Он га ставља у политички оквир, додељује му улогу и производи наратив. А када један од најзначајнијих западних политичко-економских часописа некога постави на насловну страну уз поруку да је то „човек који би променио Русију“, та личност више није представљена само као индустријалац. Она постаје политички симбол. То не значи да је Андреј Мељниченко нечији формални кандидат. Не постоји довољно основа да се тврди да је он одређен за непосредног наследника Владимира Путина. Таква тврдња била би претерана и аналитички неодговорна. Али постоји довољно разлога да се закључи да западни центри моћи пажљиво посматрају, мапирају и вреднују личности, групе и интересе унутар руске елите које би могле играти улогу у некој будућој фази развоја Русије. Управо је у томе најважнија разлика. Андреј Мељниченко није политички емигрант. Није класични либерални опозиционар. Није човек који је каријеру изградио на протестима против Владимира Путина. Није фигура без упоришта у руском економском и државном систему. Напротив! Он је производ Русије настале после распада Совјетског Савеза, али и човек који је деценијама функционисао у систему који је Владимир Путин изградио после 2000. године. Његова позиција је зато много занимљивија од положаја било ког емигрантског опозиционара. Он говори изнутра, као представник крупног индустријског капитала који је осетио и користи глобализације и последице санкција. Зато га The Economist представља као инсајдера, а не као класичног противника Кремља. Порука је очигледна, Запад је, изгледа, почео да схвата да се Русија не може мењати преко политичких фигура које немају реалну моћ унутар руског друштва, економије и државног апарата. Зато пажњу усмерава ка другој категорији људи индустријалцима, технократама, менаџерима, економистима и деловима елите који су везани за Русију, али истовремено желе другачији однос Русије са Западом и светским тржиштима. То није више модел фронталног рушења руске државе. То је много софистициранији покушај да се унутар саме руске елите пронађу разлике у интересима и од тих разлика направи политички пројекат. Ову насловницу могуће је читати на најмање три нивоа. Први ниво је очигледан Запад тражи пукотине унутар руске елите. После година санкција, рата, конфронтације и покушаја економске изолације Русије, пажња се све више усмерава на однос између Кремља, крупног капитала, технократа, војске и безбедносног апарата. Други ниво је представљање Мељниченка као симбола „другачије Русије“. Не нужно либералне и прозападне Русије из деведесетих година, већ Русије крупне индустрије, економског прагматизма, технократског управљања и поновног укључивања у глобалне токове капитала, технологије и трговине. Трећи ниво је покушај политичког „произвођења“ личности. Насловница сама по себи ствара наратив. Она поручује читаоцима, инвеститорима, дипломатама, обавештајним структурама и припадницима руске елите ево човека кога треба посматрати. Мени је посебно занимљив тајминг. Насловница не гласи „Русија је пред поразом“, „Путин је у проблему“ или „Руски систем се распада“. Уместо тога, тема се персонализује кроз богатог и утицајног човека изнутра. То указује на промену приступа од спољног притиска ка тражењу унутрашњих алтернатива и разлика у интересима саме руске елите. Према извештајима о његовом опширном разговору, Мељниченко види три опасна сценарија за своју земљу. Први је хаотична дезинтеграција Русије, у којој би слабљење централне државе могло довести до борбе локалних и регионалних центара моћи за територије, ресурсе, политичку контролу и оружане капацитете. Други је губитак стварне стратешке самосталности било кроз прекомерну зависност од Кине, било кроз претварање Русије у осиромашену и поражену периферију Европе после дугог и исцрпљујућег сукоба. Трећи је потпуно затварање земље Русија као огромна тврђава под опсадом, трајно одвојена од светских токова капитала, технологије, науке и трговине. У основи његове поруке налази се идеја да је свету потребна суверена, снажна, али предвидљива Русија, а не понижена, разбијена или потпуно изолована нуклеарна сила. Са тим делом мора се сложити свако ко разуме историју и геополитику. Сви који сањају о распаду Русије не разумеју шта прижељкују. Распад државе која поседује огромну територију, најзначајније светске резерве природних ресурса, моћну војску и један од највећих нуклеарних арсенала не би био победа Европе. То би био почетак периода глобалног хаоса чије последице нико не би могао да контролише. Али управо ту почиње и моја резерва према читавој причи. Постоји велика разлика између питања да ли Русија треба да се развија и мења и питања ко има право да одређује правац те промене. Русија се током своје историје много пута мењала. Од Петра Великог, преко реформи XIX века, револуције, совјетске индустријализације, распада СССР-а, Јељциновог периода, па све до Путинове епохе, мало је великих држава које су у три века прошле толико радикалних трансформација. Међутим, Русија је своје највеће трагедије доживљавала онда када су њене унутрашње слабости почели да користе спољни центри моћи. Зато није спорно што Мељниченко говори о будућности своје државе. Он на то има право. Спорно је када западни политички, медијски и финансијски центри почну да одређују ко је „човек који би променио Русију“. Руси то природно доживљавају са подозрењем. Они имају болно искуство са људима које је Запад проглашавао великим реформаторима и демократама, док су се руска привреда, држава, војска и друштво распадали, а национално богатство одлазило у руке малобројне олигархије и њених међународних партнера. Не сме се занемарити ни питање ко стоји иза саме медијске платформе која Мељниченка изводи на велику позорницу. У материјалима који прате ову причу указује се на власничку и утицајну улогу породице Ањели у групи The Economist Group, као и на улазак канадског милијардера Стивена Смита, који је купио 26,9 одсто удела од Лин Форестер де Ротшилд. Само власништво не доказује политичку заверу нити јединствену команду из једног центра. Али у озбиљној геополитичкој анализи није неважно ко контролише власничке пакете, ко седи у управним структурама, какве везе има са банкарским, индустријским и политичким мрежама и зашто се одређена личност у одређеном тренутку издваја као глобално важна. У том контексту, насловницу није довољно читати само као уреднички избор. Треба је читати и као сигнал из света крупног капитала. Посебно је занимљива Мељниченкова прича о односу са Ричардом Спајкерманом, некадашњим шефом међународних односа у Republic National Bank of New York — РНБ. Овде се не ради само о снабдевању Москве америчким доларима током деведесетих година. Спајкерман је касније имао улогу и у управном одбору МДМ банке почетком двехиљадитих, дакле у периоду када се руски банкарски и индустријски капитал преобликовао и прилагођавао новом односу снага у земљи. РНБ је 1998. године помињан у контексту контроверзи око нестанка или преусмеравања транше Међународног монетарног фонда од 4,8 милијарди долара. Те тврдње и данас захтевају пажљиво раздвајање доказаних чињеница од сумњи и политичких интерпретација, али су део шире историје руских финансијских токова из деведесетих. Власник РНБ-а Едмонд Сафра касније је постао један од иницијатора афере познате као „Bank of New York“, која је осветлила сукоб различитих финансијских мрежа око највећих руских клијената и токова капитала. Историјска симболика те банке је значајна. Роберт Кенеди присуствовао је отварању РНБ-а у Њујорку 1966. године, док је Маргарет Тачер 1996. године одржала предавање клијентима на отварању филијале у Монаку. Трећег децембра 1999. године Едмонд Сафра преминуо је у пожару у Монаку, под околностима које су у јавности годинама изазивале бројне сумње, спекулације и теорије. Његова смрт догодила се у контексту договора о продаји банкарских послова HSBC-у. Све то показује да се иза приче о једном руском милијардеру налазе вишедеценијске везе између Москве, Њујорка, Лондона, Монака, банкарских центара и мрежа крупног капитала. Покушај атентата на Вадима Јермолајева и његову породицу у Монаку привукао је пажњу не само локалних и украјинских истражитеља већ, према медијским извештајима, и кругова у Њујорку. Према извештају Блумберга од 7. јула 2026. године, хапшење бившег официра Службе безбедности Украјине и активног официра Главне обавештајне управе било је резултат заједничке операције украјинске полиције, Канцеларије државног тужиоца, СБУ-а и ГУР-а. Наведено је да је официр ГУР-а првобитно признао убиство Анастасије Березовске, жене која се доводила у везу са случајем експлозије у Монаку. Украјински истражитељи су, према истим извештајима, тесно сарађивали са колегама у Монаку и пружили информације у покушају да се идентификују лица која су наредила покушај убиства породице, као и друге умешане особе. Истрага је, наводно, стављена под лични надзор шефа ГУР-а Олега Ивашченка. Међутим, већ 9. јула уследио је преокрет. Према новом извештају Блумберга, официр ГУР-а повукао је признање током судског рочишта у Кијеву и пребацио кривицу на другог оптуженог, бившег припадника СБУ-а. Тврдио је да је самог себе лажно инкриминисао зато што му је други оптужени претио и приморавао га да преузме кривицу. Истовремено је изјавио да је спреман да сарађује са истрагом и да се подвргне полиграфском испитивању. Због тога се о овом случају мора говорити крајње опрезно. Реч је о истрази која је у току, са контрадикторним исказима и још неутврђеним ланцем наређивања. Али сама чињеница да се у једном случају укрштају Монако, украјинске безбедносне структуре, крупни капитал и међународне финансијске везе показује колико је граница између криминала, обавештајних операција, политике и економије постала танка. Посебно је занимљив детаљ из Мељниченкове приче о сусрету са Владимиром Путином после поноћи, 28. маја 2025. године. Према објављеним наводима, разговор је трајао дуже од сат времена. Мељниченко је Путину говорио и о грешци руске елите која је покушавала да раздвоји своју судбину од судбине сопствене државе да новац зарађује у Русији, а сигурност имовине, породице и живота тражи у Лондону, Паризу, Женеви, Монаку или Њујорку. Санкције, заплене и замрзавање руске имовине показали су колико је та стратегија била кратковида.
Ово је, по мом мишљењу, један од најважнијих делова читаве приче. Ту Мељниченко заправо признаје једну од темељних Путинових историјских теза да руска елита не може да живи од Русије, а да своју будућност, породице, капитал и политичку сигурност трајно везује за Запад. Човек кога The Economist представља као некога ко би могао да промени Русију истовремено је човек који је, под притиском историјских околности, прихватио једну од најважнијих Путинових идеја да елита мора повезати личну судбину са судбином државе! Зато не треба журити са проглашавањем Мељниченка за „западног човека“. Ствари су много сложеније. За нас у Србији посебно је занимљива и Мељниченкова лична веза са нашим народом. Његова супруга Александра Мељниченко је Српкиња. У причи о разговору у Кремљу наводи се епизода у којој је Мељниченко објаснио Путину да је део власничких права пренео на супругу. Руски председник га је, према том сведочењу, питао ко је она. Када је чуо да је Српкиња, наводно је одговорио да су Срби пристојни и поштени људи и да га супруга неће преварити. То на први поглед делује као мала анегдота. Али политички и симболички она није без значаја. Показује да српско-руски односи нису само званични састанци, дипломатска саопштења и историјске декларације. Везе између наших народа постоје и унутар породичних, пословних, културних и друштвених мрежа руске елите. Насловница The Economista појављује се и непосредно после НАТО самита у Анкари, што је изузетно важно за разумевање ширег контекста. У завршној декларацији Русија се назива „дугорочном претњом“ евроатлантској заједници. Чланице НАТО-а обавезале су се да ће током 2026. године издвојити 70 милијарди евра за Украјину, као и да ће подршку 2027. године задржати на истом нивоу. Европске земље НАТО-а и Канада, према декларацији, уложиле су 139 милијарди долара у одбрану током 2025. године. Потврђена је посвећеност Члану 5 о колективној одбрани, док је од Ирана затражено да у потпуности поштује слободу пловидбе у Ормуском мореузу. У декларацији, међутим, није наведен ни датум ни место следећег самита. Такође није унета формална обавеза о пријему Украјине у НАТО. То показује двоструку политику Алијансе. Са једне стране, Русија се дефинише као дугорочна претња и Украјини се обећава огромна финансијска и војна подршка. Са друге стране, НАТО и даље избегава да Кијеву пружи оно што он највише тражи јасан рок и правно-политичку обавезу пријема у Савез. Украјина се, дакле, охрабрује да настави рат, али се не уводи под директан кишобран Члана 5. У истом политичком тренутку појављују се и тврдње да је Доналд Трамп одобрио украјинске нападе на руске нафтне рафинерије, уз образложење да би таква ескалација могла помоћи окончању сукоба. Амерички државни секретар Марко Рубио, према пренетим изјавама, признао је да Сједињене Државе помажу Украјини да удара дубоко унутар руске територије. На састанку са Владимиром Зеленским у Анкари, Трамп је, према истим наводима, говорио о могућности да Украјина добије лиценцу за производњу ракета за системе „Патриот“. Помињао је и потенцијално „затворено небо“ изнад Украјине као вид безбедносне гаранције, као и могућност сопствене посете Кијеву. Ово је суштинска ескалација. Удари на руске рафинерије нису само војно питање. То је покушај да се погоди енергетска, фискална и логистичка основа руске државе. Ако се истовремено повећавају способности Украјине за дубоке ударе, лиценцира производња ракета и разматра режим затварања неба, онда се рат постепено помера ка директнијем ангажовању НАТО инфраструктуре. Управо у таквом тренутку The Economist изводи на насловницу руског олигарха који говори о опасностима по будућност Русије. Тај спој не треба занемарити. Споља се појачава војни и економски притисак, док се унутар руске елите траже личности које би могле постати носиоци другачије стратегије. На први поглед, упозорење да би Русију на јесен могла погодити несташица хељде делује као споредна или чак комична вест. Руси се и сами шале на рачун периодичних паника и јуриша на продавнице. Али ни та вест није без политичке тежине. Пољопривредници упозоравају да би због суше и кризе са горивом у Алтајском крају, једном од кључних пољопривредних региона, приноси пшенице, уљане репице, хељде и јечма могли пасти за 30 до 50 одсто. Поред суше, жетву оптерећују високе цене горива и ограничења снабдевања, због којих су мала пољопривредна предузећа, према писању Комерсанта, готово паралисана. Наравно, нема разлога за панику и масовно куповање хељде. Али ова тема показује како се геополитички и војни сукоб прелива у свакодневни живот.
Уништавање или онеспособљавање рафинерија повећава притисак на снабдевање горивом. Више цене горива погађају пољопривреду. Слабија жетва повећава цене хране. Економски притисак затим постаје социјални и политички притисак. То је ланац који не треба потцењивати. Најлакше би било написати да је Запад изабрао Андреја Мељниченка за наследника Владимира Путина. Али то би било неодговорно и аналитички слабо.
За сада нема довољно основа за такав закључак. Међутим, постоји основ за нешто друго, западни центри пажљиво мапирају личности, групе и интересе унутар руске елите које би могле да играју важну улогу у некој будућој фази развоја Русије. То је нормалан део геополитике. И Москва ради исто. И Вашингтон. И Пекинг. И Лондон. Свака озбиљна сила проучава елите својих партнера, противника и конкурената. Питање није да ли се такве анализе праве. Питање је ко ће боље разумети историјски тренутак и ко ће успети да сопствене интересе представи као природан ток историје. Мељниченко није представљен као класични опозициони лидер. Он је занимљив као могући симбол дела руске елите који не жели пораз Русије, али не жели ни њену бесконачну изолацију, који не жели распад државе, али жели промене, који више не верује у безусловну глобализацију, али не жели ни потпуно затварање земље. То је политички простор који ће у годинама пред нама постајати све важнији. Будућност Русије неће се одлучивати само на фронту. Одлучиваће се и у питању ко ће управљати огромним индустријским системима, ко ће контролисати енергетику, рударство, технологију, банкарство и финансијске токове, ко ће наследити генерацију људи која је обликовала постсовјетску Русију и какав ће бити однос између државе, безбедносног апарата, војске, технократа и крупног капитала. Одлучиваће се и у томе да ли ће руска елита своју судбину трајно везати за Русију или ће поново покушати да капитал ствара у Москви, а политичку и породичну сигурност тражи у Лондону, Њујорку, Паризу, Женеви или Монаку. Одлучиваће се и у томе да ли ће се санкције, напади на рафинерије, притисак на пољопривреду, несташице горива и слабљење извоза претворити у стварну унутрашњу кризу или ће Русија успети да изгради нови модел економске суверености. То је права тема која се налази иза насловнице The Economista.
Није најважније питање да ли је Андреј Мељниченко заиста „човек који би променио Русију“. Много је важније питање, ко ће мењати Русију када дође време за нову историјску фазу, сами Руси у складу са својим интересима, традицијом, државношћу и цивилизацијским идентитетом, или ће неко поново покушати да им споља напише сценарио? Историја нас учи да је Русија најопаснија за своје противнике онда када је потцењују, али да је најрањивија онда када њене елите изгубе заједничку представу о судбини државе. Зато је појава Андреја Мељниченка на насловној страни The Economista важна. Не зато што је доказано да је он нечији кандидат. Не зато што свака веза између банкара, власника медија, Монака, Њујорка и руских олигарха аутоматски доказује постојање јединственог плана. Већ зато што сви ти процеси заједно показују да је велика расправа о Русији после садашње епохе већ почела. Док НАТО Русију проглашава дугорочном претњом, Украјини обећава десетине милијарди евра, подржава ударе дубоко унутар руске територије и разматра нове облике војног ангажовања, на другој страни се траже људи из руског система који би могли понудити другачију формулу односа Русије и Запада. То су два крака исте стратегије, спољни притисак и унутрашње преобликовање. А када велики англосаксонски часописи почну да траже „човека који би променио Русију“, у Москви би требало пажљиво да прочитају не само објављени текст и речи човека са насловнице, већ и власничку структуру медија, политички тренутак, банкарску историју, обавештајну позадину и намеру која се назире иза самог наслова.