Председник Српске лиге Александар Ђурђев изјавио је да најновији напад црногорског премијера Милојка Спаића на председника Србије Александра Вучића, као и медијска кампања која се недељама води против српске државне и националне политике и Српске православне цркве, заслужују јасан одговор, јер више није реч о једној изјави, једном политичару или једном медијском тексту, већ о покушају политичке, културне и идентитетске егзекуције српства у Србији, Црној Гори, Републици Српској, у Српској православној цркви у Митрополијама СПЦ и свуда где Срби покушавају да сачувају право да буду оно што јесу.
„Када Милојко Спаић председнику Србије пребацује да је постао ‘ПР Русије’, он заправо открива много дубљи проблем. По тој логици, председник Србије је прихватљив само ако понавља оно што се од њега очекује у Бриселу, а Србин је довољно европски тек када се одрекне дела свог историјског памћења, својих традиционалних пријатељстава, своје Цркве и на крају сопственог националног становишта. То није европеизација Србије. То је захтев за њеном десрбизацијом“, изјавио је Ђурђев.
Он је нагласио да Спаић није усамљена политичка појава и да „Спаићеви двојници“ постоје и у Београду, и у Бањалуци, и у Подгорици, као и у бројним институцијама српског друштва.
„Спаић је овде мање име и презиме, а много више политички тип. Његових двојника има и у Београду и у Бањалуци. Има их у кабинетима и канцеларијама, на универзитетима, у медијима, у институцијама, међу онима који би да одлучују о српској култури, просвети и националној политици, па чак и међу онима који би радо одређивали шта Српска православна црква сме да мисли и говори. Свима им је заједничка једна ствар да српски национални идентитет прихватљив им је само док је фолклор. Чим постане политичка, културна или државотворна чињеница, проглашавају га проблемом.“
Ђурђев је оценио да се на тај начин ствара својеврсни „хибридни идентитет“ човек формално припада свом народу и држави, али политичку легитимацију непрестано тражи изван њих.
„То је човек који хоће да управља Србијом, али се стиди српског становишта, који би да одлучује о Српској православној цркви, али му смета када Црква говори језиком свог историјског памћења, који би да представља Србе у Црној Гори, али само под условом да њихово српство остане приватна ствар, који би да управља Републиком Српском, али да непрестано доказује да она нема право на сопствену политичку вољу. То је хибридни идентитет политичке класе која жели власт над српским народом, али не жели обавезу према српској националној идеји.“
Према речима Ђурђева, зато се исти образац препознаје у нападима на председника Србије, у покушајима дисциплиновања Републике Српске, али и у сталним покушајима да се унутар саме Српске православне цркве произведу политичке и регионалне поделе.
„Данас би да нам објасне каква сме да буде Србија, сутра каква сме да буде Република Српска, прекосутра каква сме да буде Митрополија црногорско-приморска, Митрополија бачка или било која друга епархија наше Цркве. На крају би стигли до сваке парохије, сваког факултета, сваке школе, сваке редакције и сваке државне институције. Циљ таквог идеолошког механизма није да Србину забрани име. Циљ је да му остави име, а одузме садржај.“
Ђурђев је нагласио да управо због тога Српска православна црква представља једну од последњих великих институција континуитета српског народа.
„Српска православна црква није невладина организација, није политичка партија и није мрежа регионалних верских заједница које се могу прекрајати према тренутним политичким потребама. Она је јединствена Црква Светог Саве. Од Пећке патријаршије, преко Карловачке митрополије, Цетиња, Бачке, Херцеговине, Босне и свих српских крајева, она је вековима била чувар духовног и културног јединства народа онда када није постојала јединствена српска држава.“
„Зато је данас потребно јасно стати у одбрану јединства Српске православне цркве и патријарха српског Порфирија. Патријарх није председник политичке странке нити гувернер нечије идеолошке провинције. Он је првојерарх наше помесне Цркве. Могу постојати различита мишљења међу архијерејима, свештенством и верницима, као што су постојала кроз историју, али нико изван Цркве нема право да те разлике користи као полугу за политичко дробљење српског духовног простора.“
Ђурђев је нагласио да се исто мора рећи и поводом покушаја да се српски карактер историје Црне Горе представи као некаква политичка конструкција савременог Београда.
„Српство у Црној Гори није увезено из Београда. Оно није настало са Александром Вучићем, нити са било којом данашњом странком. Његош није чекао дозволу савремених европских бирократа да би знао којем народу припада. Свети Петар Цетињски није своју духовну и националну вертикалу мерио истраживањима јавног мњења. Литије нису биле увоз српства у Црну Гору, већ његово историјско и духовно буђење.“
Он је додао да зато одбрана председника Србије Александра Вучића у овом питању није питање партијске припадности, већ одбране права председника Србије да води политику из перспективе интереса сопствене државе.
„Александар Вучић није изабран да буде ПР Русије, али није изабран ни да буде ПР Европске комисије, НАТО-а, Вашингтона, Берлина, Загреба или Подгорице. Он је председник Републике Србије. Његова прва обавеза је Србија. Када брани право Србије да сама одређује своју спољну политику, када одбија да прихвати да пријатељство са Русијом представља морални преступ, када брани Косово и Метохију и када говори о положају српског народа у региону, он ради оно што се од председника једне суверене државе очекује.“
Ђурђев је нагласио да Србија управо тиме брани изворну европску политичку традицију, јер Европа није настала као царство безличних администрација, него као цивилизација историјских народа.
„Ми не прихватамо лажну дилему да морамо бирати између српства и Европе. Срби су европски народ много пре настанка данашњих бриселских институција. Наши манастири, наше средњовековно право, наша књижевност, наша државност и наша хришћанска традиција део су европског цивилизацијског наслеђа. Европа без Срба може постојати као бирократски појам, али не као потпуна историјска и хришћанска цивилизација.“
Председник Српске лиге истакао је да српска национална идеја XXI века зато мора бити истовремено национална, државотворна, хришћанска и европска.
„Нама није потребно српство против некога. Потребно нам је српство за нас саме за опстанак народа, породице, језика, ћирилице, Цркве, културе, Косова и Метохије, Републике Српске и права Срба у Црној Гори и свуда где живе. То је нормална национална политика какву сваки озбиљан европски народ подразумева када говори о себи.“
Ђурђев је поручио да је посебно опасна политичка класа која власт жели да добије „на готово“ не градећи националне институције и не преузимајући историјску одговорност, већ доказујући своју подобност центрима моћи изван сопственог народа.
„Лако је добити готову државу, готову Цркву, готове институције, готову националну културу и онда са удобне позиције објашњавати народу да све оно што су генерације пре нас стварале треба релативизовати како бисмо били прихватљиви неком другом. Али држава није фотеља, Црква није политички плен, а народ није изборна статистика.“
„И зато бих све те Спаиће и њихове политичке двојнике, од Подгорице до Београда и Бањалуке, подсетио на Његоша и на одговор који у ‘Горском вијенцу’ владика Данило упућује Селим-паши: ‘Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал’ зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
није свијет оно што мишљасте;
барјактару дариват Европу –
грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне.’ Тај Његошев одговор не треба читати као издвојену књижевну досетку, већ у историјском и цивилизацијском контексту у којем је написан. То је одговор представнику моћне Османске империје из перспективе народа који је мали по броју, али који одбија да прихвати да величина једне силе сама по себи ствара право да се располаже његовом слободом. Његошева Европа овде није данашња Европска унија, већ цивилизацијски простор који се не може предати освајачком барјаку као плен. Иза тих стихова стоји и историјско искуство османског продора који је заустављен пред Бечом опомена да ниједна сила није вечна, да ниједна претензија није безгранична и да народ који брани своју слободу може постати много већи залогај него што његова бројност и снага на први поглед показују.
Управо је тај принцип данас важан. Не зато што треба правити баналне паралеле између Османског царства Његошевог времена и данашње Европе, већ зато што је Његош оставио универзалну политичку опомену да народ није плен, слобода није поклон, а историјски идентитет није имовина једне генерације политичара којом она може располагати по сопственом нахођењу. Не може се поклонити оно што није ваше лично власништво. Не може се поклонити народ, његова Црква, његово памћење и његово право да остане оно што јесте. И зато је његова ‘веља крушка’ и данас тако снажна метафора и упозорење свакоме ко помисли да се један народ, његова вера и његова историјска вертикала могу лако прогутати.“
„Србија није ничији мираз. Република Српска није ничија монета за поткусуривање. Црна Гора има право на своју државност, али српски народ у Црној Гори има једнако право на своје име, језик, Цркву и историјско памћење. Српска православна црква није плен политичких пројеката. А српство није привремена идеологија коју ће нека генерација политичара декретом укинути.“
„Ми желимо мир са свима. Желимо најбоље односе са Црном Гором. Желимо сарадњу са Европом, пријатељство са Русијом, добре односе са Америком, Кином и читавим светом. Али постоји једна цена коју Србија не сме да плати ни за једно партнерство то је да престане да буде Србија. Ко од нас то тражи, не тражи сарадњу него капитулацију идентитета. А на то ни ова, ни било која будућа генерација Срба нема право да пристане“, закључио је Ђурђев.