Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Украјински дизајнер Виктор Анисимов добио је необично прецизан задатак да Володимиру Зеленском створи одећу која није војна униформа, али која ће свакога ко је погледа на рат подсетити пре него што председник изговори прву реч. Концепт је политички готово беспрекоран сачувати лик „председника у рату“, а учинити га довољно отменим за Белу кућу, Брисел и европске салоне у којима се одлучује о оружју, новцу и миру. Маслинасту је заменила црна, тактичку јакну сако, али је војничка силуета пажљиво сачувана. Нема чинова, нема еполета, нема генералских звездица, све је цивилно, осим утиска! Уосталом, у савременој политици најуспешнија сценографија јесте она за коју публика верује да сценографија уопште не постоји. Зато би Србија пред изборе 25. октобра требало пажљиво да посматра не само шта јој политички актери говоре, него и какве јој слике припремају. Изборна ноћ неће се водити само бројем гласова већ и телевизијским кадровима, штабовима, лицима кандидата, конференцијама за новинаре, речником победе и пораза и, нарочито, начином на који ће различити актери представити прве резултате. У политичкој комуникацији XXI века камера одавно није само сведок догађаја, она је један од начина на који догађај добија значење. И ту Зеленскијев сако постаје занимљивији за Србију него што на први поглед изгледа. Ако је могуће пажљиво конципирати одећу која истовремено говори „цивил“ и „рат“, онда је свакако могуће конципирати и политичку слику која истовремено говори „избори“ и „историјски тренутак“. Не тврдим да негде постоји режисер са сценаријем за београдску ноћ 25. октобра, таква тврдња захтевала би доказе. Али било би прилично наивно веровати да политички штабови, медијски саветници и комуникациони стручњаци не размишљају унапред о свакој речи, позадини, фотографији и кадру те вечери. Посебно зато што Србија ове изборе не одржава у политичком вакууму. Европа је у рату, однос Запада и Русије постао је једно од централних безбедносних питања континента, а Србија остаје војно неутрална држава која није увела санкције Русији. Зато ће питање после избора бити много веће од тога ко је освојио колико посланичких места какав ће бити стратешки правац Србије и да ли ће нова парламентарна већина мењати њен однос према Русији, НАТО-у и Европској унији? Зато бих у ноћи 25. октобра пажљиво гледао сцену пре него статистику. Ко први проглашава победу, ко говори о нерегуларностима, ко позива присталице на улице, ко тражи смиривање, ко говори о „новој Србији“, а ко о одбрани постојећег државног курса све ће то бити политички значајно, али не треба унапред претварати могуће сценарије у чињенице. Стари гарда дипломата би вероватно рекао да се озбиљне намере једне државе не читају из кроја сакоа. Стари гарда обавештајац би, можда, ипак погледао и сако. Зато је Анисимовљев рад занимљив далеко изван моде. Он показује колико прецизно савремена политика уме да конструише визуелну поруку Зеленском је направљено одело које у председнички салон улази као цивилно, а у свести гледаоца са собом уноси рат. А када у Србији у ноћи 25. октобра почну да стижу резултати, не треба гледати само ко је победио. Треба пажљиво гледати и ко покушава да нам објасни шта та победа или пораз треба да значи. Ко жели да разуме шта Студентска листа заиста нуди Србији, не треба да почне од бесплатних уџбеника, јефтинијих лекова или станова за младе. Треба да почне од питања власти, државе и континуитета институција. Треба да прочита шта се нуди када се говори о специјалној тужилачкој полицији, темељној контроли МУП-а, одстрањивању људи из службе, лустрацији јавних функционера, преиспитивању одговорности, ревизији великих државних пројеката и промени постојећег медијског поретка. Када се све то сабере, пред нама више није само програм смене једне власти. Пред нама је политичка идеја дубоког институционалног дисконтинуитета. Зато лустрација није једна реч случајно залутала међу програмске тачке. Она отвара најважније питање ко ће после промене власти имати право да остане у институцијама и јавном животу Србије, ко ће одређивати критеријуме и где престаје законска одговорност, а почиње политичка подобност? У том светлу треба читати и састав саме изборне листе. Зашто на њој нема професора Мила Ломпара, који је читав живот са књигом у руци, једног од препознатљивих представника српске конзервативне интелектуалне сцене? Зашто је професор Дејан Мировић, који је читав живот са књигом у руци, јавно говорио о потискивању национално оријентисаних кандидата? Зашто је национално-конзервативна компонента, која је несумњиво постојала међу људима који су подржавали студентске протесте, далеко мање видљива када је дошло време да се од протеста направи изборна листа? Мировићеве тврдње о западним политичким утицајима приликом састављања листе остају његове тврдње и као такве их треба третирати. Исто важи за јавне наводе о отпору појединим кандидатима. Али питање остаје легитимно ко је и према којим политичким критеријумима одлучивао ко представља студентски покрет када он више није био протест, него кандидат за управљање државом? Посебно је занимљив човек постављен на прво место листе. Професор Илија Срдановић је говорећи о себи рекао: „Цео живот сам, у суштини, војник. Класичан војник, са пушком у руци, регрутован за време рата. Даље, војник у струци, у борби за животе људи. Све моје колеге и ја са њима. И на крају, војник који се бори за боље сутра своје нације. За мене то јесте патриотизам. Борити се за боље сутра своје државе. Борити се за слободу.“
Ту изјаву не треба фалсификовати нити јој одузимати контекст јер Срдановић није позивао на оружану политичку борбу. Говорио је о свом ратном искуству, лекарском позиву и ономе што сматра борбом за боље друштво. Али управо зато што је постао први човек листе која претендује да промени Србију, јавност има право да зна шта за њега значе „борба“, „слобода“ и „боље сутра“ када се те речи преточе у конкретну државну политику. Исто важи и за његов однос према председнику Републике. Поводом најаве Александра Вучића да би га позвао на телевизијски дуел, Срдановић је одговорио да има „много важнија посла“ него да размишља о ономе што Вучић говори у јавности. То је његово право. Али човек који жели политичку промену Србије мораће пре или касније да одговори на политичка питања Србије.
А највећа међу њима уопште нису персонална. Где је Косово и Метохија? Где је Република Српска? Где је положај Срба у Црној Гори и Хрватској? Где је војна неутралност? Какав је однос према НАТО-у? Какав према Русији? Какав према Европској унији? Где су демографски опстанак, породица, национални идентитет, култура и српски језик? За патриотску политику то нису фусноте. То су питања државног опстанка. Зато се мора поставити још једно питање које ће, по мом уверењу, бити једно од најважнијих питања ових избора да ли се иза унутрашњег политичког сукоба у Србији налази и борба око будућег спољнополитичког положаја наше земље? Моје политичко уверење јесте да се српска криза не може разумети ако се Србија посматра изоловано од онога што се дешава у Европи и у односима Запада и Русије. Србија је европска држава која није чланица НАТО-а, која је задржала војну неутралност и која има историјске, политичке и економске односе са Русијом. Зато питање будућег односа Београда према Москви није споредна тема српских избора. Погледајмо само свет око нас. Док Србија улази у завршницу изборне кампање, рат у Украјини не показује знаке политичког разрешења. У ноћи између 17. и 18. септембра руски званичници саопштили су да је више од 350 беспилотних летелица кренуло према Московском региону, док су 64 оборене на прилазима главном граду Русије. Истовремено Србија убрзано развија сопствене војне капацитете. Председник Александар Вучић отворио је погон за склапање беспилотних летелица израелског дизајна намењених Војсци Србије и извозу, а најављено је отварање још најмање три фабрике са израелским партнерима. Те две вести нису доказ никаквог тајног плана против Србије и не треба их тако представљати. Али оне показују нешто много важније да Европа у којој Србија бира своју будућу власт више није Европа од пре десет година. То је континент који се убрзано наоружава и на којем однос Русије и Запада постаје једно од централних безбедносних питања. Управо зато ме посебно занима ко су људи који би сутра требало да доносе одлуке у име Србије. Студентска листа има 250 кандидата. Посебну политичку тежину има њен горњи део, јер се ту налазе људи који би, у зависности од изборног резултата и расподеле мандата, могли да постану народни посланици. Међу њима има професора, научника, лекара и других стручњака са озбиљним међународним биографијама. У јавно доступним биографијама појединих кандидата помињу се Fulbright, Sasakawa/SYLFF, JICA, различити програми Европске уније и европске научне сарадње, као и школовања, истраживања и професионални боравци у Сједињеним Државама, Јапану и европским земљама.
То само по себи није ни оптужба ни доказ политичке зависности. Човек није агент стране државе зато што је студирао у Америци, као што није агент Русије зато што је студирао у Москви. Стипендија није доказ политичке лојалности. Научни грант није доказ политичке контроле. Али када 250 људи тражи мандат да управља Србијом, јавност има право да зна њихове биографије. Зато треба направити потпуну и прецизну мапу ко је био стипендиста, ко је добијао грантове, ко је учествовао у страним програмима, ко је радио за стране институције, у којим земљама се усавршавао и ко је финансирао конкретне програме. Не да бисмо људе унапред прогласили кривим, већ да бисмо знали ко нам нуди нову Србију. Исто важи и за наводе о стипендијама Владе Црне Горе којима је обухваћен добар део студентске листе.
Конзервативна политика не сме да се плаши истине, али не сме ни да је замењује сумњом. Зато се враћамо лустрацији. Можете сменити власт. Можете реформисати полицију, тужилаштво и јавна предузећа. Можете судити сваком за кога постоје докази да је починио кривично дело. Можете одузети незаконито стечену имовину у законом прописаном поступку. Али држава мора да преживи сваку власт. Србија није настала са Александром Вучићем, али Србија не сме ни да нестане са Александром Вучићем. То је разлика између државе и режима, између реформе и револуционарног дисконтинуитета. Зато патриотски конзервативац мора бити опрезан када чује речи „лустрација“, „одстрањивање“, „чишћење“ и „радикални рез“. Не зато што било ко треба да буде заштићен од закона. Напротив. Ако је неко крао нека одговара. Ако је злоупотребио функцију нека одговара. Ако је починио кривично дело нека му суди независан суд. Али политичка подобност никада не сме заменити судску пресуду. Пред Србијом зато није само питање ко ће после 25. октобра седети у Немањиној улици и Народној скупштини. Питање је много веће. Каква ће бити Србија у Европи која се поново наоружава? Хоће ли остати војно неутрална? Какав ће однос имати према Русији? Какав према НАТО-у? Ко ће одлучивати о томе? И зашто се о тим питањима говори много мање него о томе кога треба лустрирати? Зато је питање које Студентска листа мора да разјасни пред бирачима једноставно. Да ли 25. октобра тражи мандат да промени власт или мандат да промени политички поредак и стратешки правац Србије? То нису исте ствари. И Србија има право да пре избора добије јасан одговор.
Александар Ђурђев
председник Српске лиге