Зоран Ђорђевић, бивши министар, за „Политику“
Постоје тренуци када држава мора себи да постави најтеже питање: да ли заиста одлучујемо о својој судбини или само бирамо између могућности које су нам други оставили?
Србија је кроз историју често плаћала високу цену зато што се налазила на раскрсници великих интереса. Зато данас немамо право ни на наивност ни на страх. Наша обавеза је да разговарамо са свима, да не зависимо ни од кога и да у пресудном тренутку изаберемо оно што је најбоље за Србију.
Суверенитет данас није само застава, граница, војска и место у Уједињеним нацијама. Прави суверенитет види се онда када можете да донесете одлуку и да издржите њену цену. Када можете да кажете „да“ зато што то желите, а не зато што морате. Када можете да кажете „не“, а да се због тог „не“ не заустави ваша економија, енергетика, одбрана или будућност. Суверенитет је, најједноставније речено, право на алтернативу. Ко има само један пут, нема избор. Ко има само једног добављача, једног заштитника, једно тржиште или једног политичког ослонца, може себе да назива независним, али његова слобода траје само док се интереси тог другог не промене. Зато озбиљна држава не затвара врата. Она их отвара што више.
Нама је потребна Европа, њена тржишта, правна сигурност, знање, капитал и технологија. Потребна нам је сарадња са Сједињеним Државама, Кином, Русијом, Блиским истоком, Африком и Азијом. Али пријатељство није послушност. Партнерство није зависност. Захвалност не сме да постане одрицање од сопственог интереса. Србија не треба да бира између Истока и Запада као да су то две туђе куће у које морамо да се уселимо. Србија мора да изгради своју кућу довољно чврсто да у њој може да прими свакога, а да кључеве не преда никоме. То је политика одрасле државе.
Ако се свет мења, и ми морамо да преиспитујемо своје одговоре. Савези нису светиња. Неутралност није светиња. Чланства нису светиња. Светиња је интерес Србије и безбедност њених грађана. Све друго су инструменти који вреде онолико колико служе том циљу. Ако једног дана проценимо да нам дубља интеграција доноси више сигурности, о томе треба разговарати без страха. Ако проценимо да нам садашња позиција даје већу слободу, треба да је чувамо. Али одлука не сме бити донета ни из ината према једнима, ни да бисмо се допали другима. Мора бити хладна, рационална и наша. Држава која одлуке доноси да би некога разљутила није суверена. Држава која их доноси да би некога задовољила такође није суверена. Суверена је она која зна зашто нешто ради и може да поднесе последице свог избора. Зато нам треба нова култура државног размишљања. Када градимо гасовод, морамо да знамо где је други правац. Када уводимо информациони систем, морамо да знамо ко контролише податке. Када купујемо војну опрему, морамо да знамо можемо ли да је одржавамо ако се политичка клима промени. Када извозимо, морамо отварати нова тржишта пре него што нам стара постану проблем. Авион има резервне системе не зато што очекује несрећу, већ зато што животи људи не смеју да зависе од наде. Исто је са државом. Резервни пут није знак неповерења према партнеру. То је знак одговорности према сопственом народу. У томе је и смисао наше неутралности. Ако смо у енергији везани за један извор, у технологији за једног добављача, у финансијама за једно тржиште, а у безбедности за туђу вољу, онда смо неутрални само на папиру. Неутралност има смисла само када иза ње стоје снага, индустрија, војска, стабилне финансије, знање и могућност избора.
Свет постаје тврђи и мање предвидив. Правила постоје, али их моћни често тумаче према сопственим интересима. Мале државе зато не смеју да чекају да неко други чува њихово право на глас. Србија ту има шта да каже. Наше искуство нас је научило да међународно право не сме да буде мени из којег велике силе бирају оно што им одговара. Али научило нас је и да држава не сме заувек да живи од сопствених рана. Није довољно понављати шта нам је учињено. Много је важније показати шта смо из тога научили. Поштовање не долази из слабости, послушности нити из молбе да нас неко разуме. Поштовање долази када сте корисни као партнер, озбиљни као држава и довољно снажни да имате свој став. Не треба да сањамо да постанемо велика сила. Потребно је да будемо држава коју је скупо игнорисати, корисно имати за пријатеља и тешко натерати да ради против свог интереса. Потребне су нам институције које трају дуже од мандата, војска која одвраћа, економија која може да издржи удар, образовани људи, домаћа индустрија, сигурна енергија и дипломатија која разуме да принцип без интереса може бити наивност, али да интерес без принципа постаје трговина државом. Србија мора да зна шта неће. Али још важније, мора да зна шта хоће.
Независност значи да одлуку можете да донесете сами. Суверенитет значи да можете да поднесете цену сопствене одлуке. А патриотизам значи да у тој одлуци ниједан савез, партија, функција, идеологија ни лична амбиција не буду изнад државе којој припадамо. Држава која има само један излаз више не бира свој пут. Пут је већ изабрао њу. Зато Србија треба да има много отворених врата, да буде довољно храбра да кроз права врата уђе када за то дође време, али и довољно мудра да никада не заборави чији кључ држи у руци.
Јер на крају, изнад Истока и Запада, изнад чланстава и неутралности, изнад влада које долазе и одлазе, постоји само једна трајна обавеза: Србија. Све друго је средство. Она је циљ.