Врело лето, током ког су високе температуре изазвале бројне пожаре у Црној Гори, полако се приводи крају, а надолазећа јесен потенцијално доноси вреле политичке изазове. Црна Гора важи за фаворита евроинтеграција и многи јој предвиђају статус прве наредне чланице, а као најчешће спомињани рок наводи се 2028. година. На том путу засад је оставила Албанију иза себе, а за коју као потенцијално могући рок приступања Европској унији, најчешће фигурира 2030. година. Ови датуми нису фиксни и званично прокламовани, већ важе за најоптимистичнији сценарио.
У Подгорици се сумирају утисци након референдума на Исланду, који је већинском вољом бирача одлучио да не покреће преговоре са ЕУ и тиме затворио причу о чланству. Да ли ће овакав развој догађаја допринети да Брисел буде још спремнији да пригрли Црну Гору и представи је као следећу чланицу остаје да се види.
Власти Црне Горе амбициозно су поставиле задатак да до краја године затворе сва преговарачка поглавља, а да 2028. године постану 28. чланица ЕУ. Главни преговарач Црне Горе са Бриселом, Предраг Зеновић, дао је протекле недеље оптимистичну оцену да Црна Гора до краја године може да заврши преговоре. Огласио се и председник државе, Јаков Милатовић, дајући изјаву да Црна Гора никада није била ближа чланству у ЕУ.
Имајући у виду то да Црној Гори предстоје редовни парламентарни и обједињени локални избори 2027. године, а редовни председнички 2028. године, нема сумње да ће наредне две године у овој држави бити политички веома интересантне. (Не)успеси на путу евроинтеграција одражаваће се на изборне резултате, али и потенцијални болни уступци и компромиси на том путу, такође могу утицати на опредељења бирача.
Пут ка чланству у ЕУ садржи заједничке услове, стандарде и процесе, кроз које пролазе сви кандидати, али може да садржи и посебне (гео)политичке услове. У најтеже међу њима спадају они услови које већ постојећа чланица испоставља земљи кандидату, што представља процес тзв. билатерализације ЕУ пута земље кандидата.
Чланство у ЕУ, право вета и опструкције ЕУ пута земље кандидата, уколико нека чланица ЕУ сматра да је то у њеном интересу, моћно је средство које ставља у неравноправан положај приликом решавања билатералних спорова земљу ЕУ кандидата у односу на државу која је већ чланица ЕУ.
Црна Гора се својски труди да постане најбољи европски ђак и испуни све стандарде на свом амбициозном путу ЕУ интеграција. Међутим, на том путу главна препрека Подгорици није усклађивање закона са Бриселом, већ захтеви Загреба и спорови које Црна Гора има са Хрватском.
Није новост да улазак нових земаља у ЕУ коче државе које су веч чланице. Билатерални спорови Италије и Словеније, те каснији билатерални гранични спор Словеније и Хрватске, делују као далека прошлост у односу на препреке које због Загреба има Црна Гора на ЕУ путу, или Северна Македонија услед захтева Софије.
Министарство спољних послова Хрватске је у свом званичном саопштењу из јула ове године таксативно и ултимативно навело списак услова које Црна Гора мора да испуни на ЕУ путу, како би се подигла рампа Загреба. Министарство је поновило ултиматум који је и премијер Хрватске Андреј Пленковић упутио Црној Гори током боравка на Самиту у Тивту.
„Наша очекивања су јасна: решавање питања обештећења логораша, наставак рада на проналаску 14 несталих из ‘домовинског рата’, процесуирање ратних злочина, решавање имовинско-правних питања хрватских породица које су у Црној Гори остале без имовине, а чији су судски процеси у застоју, очување спомен-плоче на бившем логору Морињ и нужност промене имена базена у Kотору, наставак разговора о граници на мору, те поврат школског брода Јадран“, поручено је из Загреба, а реакција црногорског министарства спољних послова на овај ултиматум је била, у најмању руку, веома блага.
Званична Подгорица у овоме није препознала мешање у унутрашња питања земље или ултиматум, већ „потврду заједничког интереса да се европски пут Црне Горе успешно приведе крају“. Док Црна Гора веома оштро и ревносно реагује када изјаве на дешавања у тој земљи долазе из Србије, огромна жеља да се постане прва следећа чланица ЕУ политику Подгорице према Загребу полако трансформише према начелу окретања и другог образа након шамара. Већина грађана Црне Горе жели да ова земља приступи ЕУ, али је велико питање колики проценат грађана је за чланство уколико ЕУ пут води искључиво преко Загреба и уколико би значио испуњавање бесконачног списка услова, од којих неки задиру у питања националног поноса, историје, државне територије итд.
Хрватска користи своје чланство у ЕУ за максимално притискање Подгорице у циљу испуњења интереса Загреба. Ово укључује и одштету за, како наводе, „логораше“ у Морињу, иако је тамо био прихватни центар ЈНА за ратне заробљенике у ком нико није убијен, за разлику од сплитског логора „Лора“ у ком је убијено 14 војника из никшићко-шавничке групе, а једини преживели логораш Веселин Бојовић сведочио је о страшној тортури коју су логораши пролазили, навевши да је био приморан да прави сандуке од дасака за убијене саборце.
У Морињу је 2022. године, упркос оштрим протестима мештана који су истицали да је реч о бившој касарни, а не концентрационом логору, постављена спомен-плоча са натписом о „великосрпској агресији“ и изразима жаљења због патњи заточеника, што у потпуности одговара наративу Загреба о агресији, иако је Хрватска међународно призната тек 1992. године, те ЈНА током 1991. године нипошто није могла бити агресор на својој земљи, коју је по Уставу и законима била дужна да штити од сепаратизма.
Kључна особа пројекта постављања ове плоче био је тадашњи министар спољних послова Ранко Kривокапић, чија се претерана блискост Загребу манифестовала и ових дана кроз његово присуство конференцији хрватских амбасадора, због чега је чак и традиционално попустљиво према Загребу црногорско министарство спољних послова морало да се званичном реакцијом огради од Kривокапића, који је номинално упосленик министарства.
Загреб је својевремено бурно реаговао на усвајање Резолуције о геноциду у Јасеновцу и логорима Дахау и Маутхаузен, коју је изгласала Скупштина Црне Горе, истакавши да Хрватска то сматра неприхватљивом инструментализацијом сећања на жртве зарад краткорочних политичких циљева. Са друге стране, Хрватска је имала потпуно другачији приступ када је у питању усвајање Резолуције о Сребреници, које је здушно поздравила, а што се одвијало свега месец дана пре усвајања Резолуције у црногорској скупштини.
Хрватска захтева од Црне Горе да јој уступи брод „Јадран“, а инсистира и на решавању питања границе на Превлаци. Решење граничног спора у корист Загреба довело би у питање могућност приступа из Боке отвореном мору. Понижавајући захтеви Хрватске иду чак дотле да Загреб захтева промену назива градског базена у Kотору, који носи име по прослављеном ватерполисти Зорану Гопчевићу, само из разлога јер је једно време био стражар у Морињу, у коме су били смештени ратни заробљеници и у коме ниједна особа није убијена и ниједан ратни злочин није извршен.
Хрватски премијер Андреј Пленковић, који је у јуну испоставио у Тивту услове Црној Гори за приступ ЕУ, недавно је наговестио да би Хрватска сличан приступ могла имати и према Србији, када је поводом смрти Ратка Младића и реакција у Србији поручио да Србија одавањем почасти Младићу себи затвара врата ка ЕУ, чак рекавши да се ,,морамо вратити у први разред школе’’. Србија са Хрватском има бројна нерешена билатерална питања, којима Хрватска приступа веома темељно.
Ако занемаримо различите погледе на историју и ратне сукобе, свакако је нерешено питање границе на Дунаву једно од најважнијих. Хрватска је показала кроз спор са Словенијом око Пиранског залива и са Црном Гором око Превлаке, да агресивно и максималистички приступа решавању граничних спорова.
Загреб захтева и решавање питања несталих у рату у Хрватској, не истичући чињеницу да је највећи део несталих из редова српског народа. Евроинтеграције Црне Горе и процес који Подгорица пролази на том путу у односу са Загребом, може бити поучан и за Србију у смислу предвиђања шта нас може очекивати.