Аутор: Филип Родић
Српски новинар и публициста Зоран Ћирјаковић извојевао је потпуно неочекивану победу – „Пешчаник“ је прихватио и почео да користи његов термин „аутошовинизам“. И то, веровали или не, у позитивном смислу.
До сада су аутори на овом сајту овај термин одбацивали не само као увредљив већ и као доказ своје исправности у проглашавању српског народа онтолошки фашистичким, народа који је неопходно културно (али и другачије) „деконтаминирати“ следећи линију својих духовних родитеља Радомира Kонстантиновића и Латинке Перовић.
На пример, пре само неколико година, виши научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију Марк Лошонц писао је да је аутошовинизам „пука флоскула која служи морално и политички неприхватљивој колаборацији“, те да „његова употреба представља моралну катастрофу јер подразумева очигледну свест о неким еманципаторским идејама, али их инструментализује у своју корист“, што је „неопростива перверзија“. Владимир Глигоров је пак тврдио да је тај појам толико „бесмислен“ да је о томе „бескорисно говорити“.
Сада, међутим, суочени ваљда са чињеницом да је постао општеприхваћен и да је у широкој употреби када треба описати антинародно и антидржавно деловање, прелазе у фазу његовог прихватања и претварања у нешто добро и позитивно што треба следити, а за то користе – Израел и Јевреје.
На овом сајту може се прочитати „превод“ колумне израелског новинара Гидеона Левија, објављене у листу „Харец“ под насловом „Није сваки јеврејски критичар Израела самомрзећи ‘Јеврејин из дијаспоре’ – понекад су само у праву“ (Нот Еверy Јеwисх Цритиц оф Исраел Ис а Селф-хатинг ‘Диаспора Јеw’ – Сометимес Тхеy’ре Јуст Ригхт). Већ је и наслов на „Пешчанику“ скраћен у „Аутошовинисти су у праву“, што је ем пуко уредничко поједностављивање ем озбиљан фалсификат који читаоцу даје погрешан утисак о ономе што је Леви желео да поручи, чиме је и он на неки начин „деконтаминиран“. (Kада смо код „деконтаминације“, преводилац овог текста за „Пешчаник“ је Луна Ђорђевић, ПР Центра за културну деконтаминацију).
Прво, поставља се питање због чега се термин „самомрзећи Јеврејин“ претвара у „аутошовинизам“. Овај појам је, као Ћирјаковић „аутошовинизам“, 1930. измислио јеврејско-немачки филозоф Теодор Лесинг из потребе да опише феномен стида према свом пореклу који је уочио међу јеврејским интелектуалцима у Немачкој у време успона нациста (његова књига „Јеврејска самомржња“ – „Дер Јüдисцхе Селбстхасс“ – написана је три године пре но што је Адолф Хитлер постао канцелар).
Појам је врло прецизан, јасан и прихваћен у српском језику, те нема језичке потребе да се претвара, односно „преводи“ у сличан, али ипак другачији и више од 70 година млађи „аутошовинизам“.
За почетак, сваки аутошовиниста је самомрзећи, али није сваки самомрзећи – аутошовиниста. Самомрзећи Јеврејин не мисли да сваки Јеврејин треба да буде збрисан с лица земље. Може да мисли да Израел као држава треба да нестане, али не и сви Јевреји. У нашем аутошовинизму идеја да су Срби „убилачка стока која треба да нестане“ је врло високо котирана.
Суштинска разлика између ова два је да је у случају „јеврејске самомржње“ реч о идентитетском проблему појединца у условима спољног притиска, са делимичним ограђивањем и усвајањем појединих негативних представа, а не о тоталном демонизовању сопственог народа као таквог, што је случај са српским „аутошовинизмом“ који прелази у радикалну генерализацију. Зато се не могу изједначавати, иако делују врло слично.
Ово је и те како јасно када се узме у обзир контекст у ком Леви користи овај појам у свом тексту – ту се не ради о самомржњи према којој су Јевреји „крезуби“, „необразовани“, „нецивилизовани“, „затуцани“ и остало, него је самомржња критика једне политике и једног обрасца понашања, па макар они били доминантни у том друштву. Посебно се не помиње „неадекватна физиономија“ – кратке ноге, ниска чела… Не помињу се ни јеврејска деца која носе геноцидни ген својих родитеља.
Леви у свом тексту прави разлику: „Јеврејски студенти на Харварду знају шта су геноцид и хушкање на рат и својим очима су видели како их Израел спроводи. Они се одричу земље са којом их други поистовећују“. Одричу се земље, не своје историје, традиције, порекла, националности, него државе, односно актуелне државне политике. И то под спољашњим притиском („с којом их други поистовећују“).
Друго, није Леви написао да су „самомрзећи Јевреји“, односно „аутошовинисти“ апсолутно у праву, него се оградио речју – „понекад“. Не „увек“, не чак ни „често“ него само „понекад“, што је више изузетак но правило. Леви јасно ставља ствари на своје место.
Треће, он није написао да су „самомрзећи Јевреји“ понекад у праву него – критичари израелске политике. Између та два је велика разлика.
Постоји још један фалсификовани део у овом тексту/преводу и то већ у првој реченици која на „Пешчанику“ гласи: „Израелци нису свесни правих размера глобалне кампање бојкота Израела“. Избачена је реч „клеветање“. Не само бојкота већ и клеветања Израела, чиме аутор истиче да се против његове земље, иако јој свашта замера, води и акција блаћења, што када је о Србији реч, било да се ради о времену ратова из деведесетих, било о каснијим нападима, никада из уста наших аутошовиниста нисмо чули. Све ружно што је речено или написано о Србији и Србима било је – „истина“.
Још једна велика разлика између онога што Леви пише о „самомрзећим Јеврејима“ и наших аутошовиниста – он каже да је „недопустиво игнорисање израелских жртава у нападу Хамаса 7. октобра 2023“. Kада сте чули од Срба аутошовиниста овако нешто? Они упорно раде оно што Леви сматра недопустивим.
Он, такође, констатује „претерану мржњу према Израелу“. Овде никада ништа изречено на рачун Србије није било „претерана мржња“. Мада тешко да би се могло рећи да било која мржња није претерана. То му некако дође плеоназам.
Али зашто се „Пешчаник“ бави овим питањем? Чини ми се да се ради о оправдавању, легитимизацији, нормализацији нечега што је у својој суштини ненормално, а то је управо аутошовинизам. За то се користи драстичан пример који би се лако могао разумети и изазвати емпатију. Јер, заиста, оно што држава Израел ради на Блиском истоку јесте за осуду. Можда је свесно, а можда и подсвесно, али делује да би порука овога требало да буде „видите, аутошовинизам није ексклузивно српска ствар, има тога чак и међу Јеврејима и они су у праву када су аутошовинисти због непорецивих злочина своје државе, па би требало и ми да будемо аутошовинисти“.
Можда би се могло рећи да је Леви „самомрзећи Јеврејин“, иако реално није, али никако се не може рећи да је „аутошовиниста“. За разлику од „Пешчаника“ који је и једно и друго.