Председник Српске лиге Александар Ђурђев оптужио је круг утицајних људи у Влади Србије, за које тврди да заступају политичке интересе блиске Загребу и да имају бизнис комбинације у Хрватској, да чине све како би спречили да генерал Ратко Младић буде сахрањен у Београду и да му буде додељено место у Алеји великана уз све војне почасти.
„У Влади Србије постоје људи којима су важнији политички интереси Загреба и мишљење наших непријатеља него осећања сопственог народа и заслуге највећих хероја нашег доба. Ти људи данас чине све да генерал Ратко Младић не буде сахрањен у Алеји великана. Зато их треба именовати и питати зашто вам смета Младић у Београду, а не смета вам Тито на Дедињу? Зашто вам смета генерал Војске Републике Српске, а деценијама вам не смета човек под чијом је влашћу Србија остала без своје националне државне политике?“, изјавио је Ђурђев.
Према његовим речима, премијер Ђуро Мацут, министарка Дубравка Ђедовић Хандановић и министар Демо Бериша и остали утицајни људи у Влади морају јавно да кажу да ли подржавају сахрану генерала Младића у Алеји великана или јој се противе.
„Нека Мацут каже. Нека Дубравка Ђедовић Хандановић каже. Нека Демо Бериша каже. Нека сваки министар каже. Немојте иза затворених врата да одлучујете шта Срби смеју да памте и кога смеју да поштују. Ако сте против тога да генерал Младић почива у Београду, станите пред српски народ и реците да сте против. И објасните нам зашто.“
Ђурђев је оценио да случај генерала Младића није усамљен, већ да представља наставак политике због које генерал Драгољуб Дража Михаиловић ни данас нема споменик какав заслужује у престоници Србије, док Јосип Броз Тито и даље почива у Кући цвећа на Дедињу.
„Ту се најбоље види апсурд у којем живимо. За Тита има места на Дедињу, и Шабане има место у алеји великана а за ђенерала Младића наводно нема места у Алеји великана. За Титов маузолеј има и простора и политичке воље, а за споменик генералу Дражи Михаиловићу нема. То није случајност. То је питање чија историјска политика још увек влада Београдом.“
Ђурђев је додао да би однос према овим питањима био потпуно другачији када би Србија водила недвосмислену националну политику.
„Да српска национална политика заиста одређује однос према нашој историји, генерал Младић би, уз сагласност породице и у складу са законом, био сахрањен уз највише почасти. Генерал Дража Михаиловић имао би велики споменик у Београду. А Тито више не би заузимао једно од најпрестижнијих места на Дедињу. Његово историјско наслеђе може да се чува у музеју, а питање његових посмртних остатака да се решава са Хрватском и Кумровцем. Београд мора да буде престоница Србије и српства, а не вечити главни град антисрпске Југославије.“
Председник Српске лиге оценио је да се управо на односу према Младићу, Михаиловићу и Титу и Шабанима види дубина сукоба између српске националне политике и политике која, како тврди, и даље тражи одобрење Загреба и других западних центара.
„Нама су изгледа прихватљиви сви туђи хероји и сви туђи политички интереси. Важно је шта ће рећи Загреб, Сарајево, Брисел или Кијев, али када треба показати поштовање према личности коју велики део српског народа доживљава као свог команданта, одједном почињу процедуре и изговори. Не може Зеленски да буде ближи Влади Србије од српског народа. Не може политичко наслеђе Фрање Туђмана или Алије Изетбеговића да има више разумевања у Београду од српског националног памћења.“
„Зато ово више није само питање где ће бити сахрањен генерал Ратко Младић. Ово је питање ко управља Србијом и чији се политички интереси слушају у њеној Влади. Ако Влада Србије сматра да за Тита има места на Дедињу, али за генерала Младића нема места у Алеји великана и за генерала Дражу Михаиловића нема достојног споменика у Београду, онда српском народу дугује објашњење. Београд мора престати да се брани од Срба и Србија мора да престане да се стиди својих националних осећања и да коначно сама одлучује о својој историји, својим споменицима и својим мртвима“, истакао је Александар Ђурђев.
„Немојмо више да се лажемо. Није овде проблем једно гробно место. Проблем је што у самој Влади Србије постоји хрватски политички лоби који не жели генерала Ратка Младића у Алеји великана, не жели споменик генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду, али му нимало не смета да српски џелат Јосип Броз Тито и после свега почива на Дедињу, на једном од најпрестижнијих места српске престонице. То није протоколарно питање. То је питање ко у Србији одређује кога Срби смеју да поштују, а кога морају да забораве“, изјавио је Ђурђев.
„Хрватска никада не би дозволила Србији да јој одређује кога ће сахрањивати у Загребу и коме ће подизати споменике. Ни Бошњаци не питају Београд како ће се односити према Алији Изетбеговићу. Само се од Србије очекује да за сваку националну одлуку гледа преко рамена и пита шта ће рећи суседи и стране амбасаде. Суверена држава се тако не понаша.“
„Овде се одлучује ко има последњу реч о српском националном памћењу. Ако последњу реч има страх од Загреба, онда то треба отворено рећи. Ако је важније шта ће написати хрватски медији него шта мисли српски народ, реците и то. Али немојте нам продавати причу о процедурама док Тито мирно лежи на Дедињу, Дража нема споменик какав заслужује, а око генерала Младића се прави државни проблем.“
„Београд мора да буде престоница Србије и престоница српства. Србија мора сама да одлучује коме подиже споменике, где сахрањује своје историјске личности и како чува успомену на своје мртве. Ко у Влади Србије мисли другачије, нека изађе пред народ, каже своје име и презиме и објасни зашто је за Тита било места на Дедињу, а за генерала Ратка Младића нема места у српској престоници“, закључио је Александар Ђурђев.