Почетак 2026. године обележио је догађај који ће ући у уџбенике савремене обавештајне геополитике: америчка операција у Kаракасу и хапшење Николаса Мадура. Вест је ођекнула далеко изван Латинске Америке, јер није реч само о промени власти у једној држави, већ о симболичком враћању старе логике у међународне односе – логике хемисфера, коридора и контроле ресурса. Сам оквир америчког оправдања (рат против нарко-мреже, „легална овлашћења“, најава могућих даљих удара) показује да Вашингтон више не осећа потребу да дуго објашњава, већ да делује и поставља преседан, каже Александар Ђурђев, председник Српске лиге.
Он је истакао да су они који су очекивали да ће нафта тренутно „експлодирати“ на берзама добили прави хладан туш, јер тржиште јесте реаговало нервозно, али без драматичног заокрета.
Адвертисемент
„Управо у томе је прва лекција: у 2026. години, сама операција мање помера физичке бареле, а више помера перцепцију ризика – санкција, осигурања танкера, приступа финансијама и будуће контроле понуде. Очекује се да ће 2026. бити година притиска на цене због обилне понуде и млитавије тражње, са пројектованим вишком понуде у распону од око 0,5 до 3,5 милиона барела дневно. ‘Геополитика прави наслове, али цену праве барели који заиста стигну на терминал'“, истиче Ђурђев.
Ђурђев је нагласио да је кључна стручна чињеница коју медији често прескачу да венецуеланска нафта није проблем геологије, него инфраструктуре, капитала и времена.
„Венецеула има огромне резерве, али њена индустрија не може ‘преко ноћи’ да подигне производњу. За повратак на нивое који би стварно мењали светско тржиште потребни су капитални издаци реда величине стотина милијарди и дугачак низ ‘досадних’ ремонтних радова: цевоводи, компресори, електроенергетска мрежа, терминали, постројења за третман нафте и воде, рафинерије и логистика. Зато су процене хладне и сурове — Рyстад Енергy наводи да би само за истраживање и производњу било потребно око 110 милијарди долара капиталних издатака да се Венецуела врати на некадашње нивое“, каже председник Српске лиге.
Он је додао да су два кључна аргумента – одлив кадрова, јер је десетине хиљада инжењера, техничара и геолога напустило земљу, а то је, према њему, „невидљива инфраструктура“ без које нема раста производње, те квалитет сировине, јер је велики део венецуеланске нафте веома тежак (Ориноко) и тражи разређиваче, мешање и специјалну инфраструктуру.
„‘Има нафте’ не значи ‘има јефтиних барела одмах’. Kо контролише инфраструктуру, контролише нафту; ко контролише нафту, контролише темпо историје“, сматра он.
„Амерички потез шаље поруку региону“
Председник Српске лиге је објаснио да је парадокс венецуеланског случаја у томе што нафта није морала да буде непосредни циљ да би била главна полуга.
„Америчка страна свој потез формално ослања на оптужбе и судски оквир (нарко-оптужнице, оружје, картели), али у геополитици је важнија последица: оваква интервенција помера границу дозвољеног понашања великих сила и шаље поруку свима у региону шта значи ‘америчко двориште’. Још важније, Вашингтон очигледно не жели хаотичан вакуум, него управљиву транзицију. Делси Родригез је положила заклетву као привремена председница уз имплицитну америчку подршку, јер је ‘стабилнија опција’ од опозиционих фигура у условима распада државе“, каже он и додаје:
„Ту лежи суштина ‘мира кроз профит’ – не рушити систем до краја, да не би настала нарко-држава и избеглички талас ка САД, али га преломити довољно, да се отвори простор за лиценце, уговоре, инвестиције и контролу енергетског сектора. ‘Није важно ко побеђује на изборима, него ко потписује уговоре'“, истиче Ђурђев.
Он је подсетио да док политичка драма пуни насловне стране, тржиште гледа табеле и процене биланса понуде/тражње.
„Реутерс-ова анкета је у старту, пре венецуеланског удара, указивала на 2026. као годину притиска на цене упркос вишка понуде, уз прогнозе просека Брента око 61 долар и WТИ око 58 долара по барелу. Ово је кључно за разумевање Венецуеле – када тржиште очекује вишак, онда ни геополитички шок не ‘диже’ цену као некад — осим ако не угрози чекпоинте, мореузе, канале, осигурање пловидбе. Зато ће у 2026. бити важније питање безбедности рута него питање једне државе произвођача. Берза је цинична: она верује само у бареле који могу да стигну на терминал – и у танкер који је осигуран“, каже он.
Ђурђев је додао да америчка производња зависи од капиталних издатака и цене барела, а да венецуеланска тешка нафта представља важан „комад у мозаику“ рафинеријске равнотеже.
„‘Kо држи мореузе и танкере, тај пише правила трговине; ко држи типове нафте, тај држи и рафинерије“, наводи он.
Ђурђев је навео и то да је руска нафта, упркос санкцијама, остала присутна у глобалном систему кроз сложеније токове, попусте и преусмеравања.
„Утицај санкција се ипак види – индијски увоз руске нафте у јануару 2026. би могао нагло пасти, при чему се као показатељ наводи очекивање једног од највећих купаца да неће добити испоруке. Попусти на руску нафту делују као сидро глобалних цена. Ако постоји сталан ток ‘јефтинијих барела’, тржиште има мање разлога да плаћа премију – па чак и кад политичка температура расте. Санкције не укидају нафту — само јој мењају маршрутни лист и цену“, сматра председник Српске лиге.
Европа: Од зависности ка скупој безбедности, и зашто ЛНГ постаје геополитички уговор
Председник Српске лиге је рекао да је Европа у претходним годинама плаћала цену преласка на нови модел снабдевања, а у 2025/26 кључна реч је ЛНГ.
„Реутерс је већ крајем 2025. указивао да је Европа апсорбовала око две трећине америчког ЛНГ извоза те године – што говори да се енергетска безбедност Европе сада у великој мери решава на Атлантику, кроз флоту, терминале и дугорочне уговоре. То није само енергетска него и политичка чињеница: Европа купује безбедност у молекулима, али безбедност има цену, а цена постаје део индустријске конкурентности. Kад је енергија скупа, деиндустријализација није идеолошка оптужба него економска опасност. Европа више не купује само гас него купује политички кишобран и логистичку зависност“, каже Ђурђев.
Он је упозорио да за Србију глобална енергетска геополитика није апстракција, већ се осећа у рафинеријама, плаћањима, осигурању, лиценцама и санкционим роковима.
„А то је најопаснији вид зависности, онај који се не види док не стане снабдевање. Зато је Србији потребна трезвена стратегија на више колосека (и то истовремено): више рута и више инструмената плаћања/осигурања, јер једна ‘техничка’ блокада може постати политички прекидач; обавезне резерве и складишта као реална полиса осигурања; енергетска дипломатија без романтике – тако да је могуће разликовати жељено од могућег, и унапред правити сценарије. ‘Суверенитет није застава – суверенитет је резервоар“, наводи он.
Ђурђев је закључио да је у целом случају најважније не само ко ће водити Kаракас, већ шта овај преседан ради међународном систему.
„Овај преседан нормализује идеју да је ‘сфера’ легитимна категорија, а да је интервенција ‘алат’ кад интерес то тражи. Улази се у еру у којој велике силе отвореније повезују безбедност, ресурсе и коридоре – а морални речник користе селективно. То је свет у коме ће се ‘мир’ све чешће нудити као финансијски пакет, а сукоб као инструмент прерасподеле“, рекао је он.