Од кад су нам на превару монтенегрини отели државу уз помоћ запада, јасно је да је само они воле. Срби не, јер смо дискриминисани, угрожен нам је идентитет, одузет језик, наметнута усташка химна Секуле Дрљевића, мимо наше воље призната лажна држава Косово, одузето право на рад и на крају нам наметнут закон о слободи вјероисповјести.
Чак нам тиранин и диктатор Мило Ђукановић хапси Митрополита? А кад он говори о држави, говори са жаром највећих романтичара. Тај велики љубавник је унио нешто ново у политички живот-аутономно право на емоције.
Само он може да воли? Диктатор воли толико да сви видимо да гнусно лаже. А кога тако егзалтираном љубављу обасипа одлазећи нитков? Коме такве оде и арије пјева Чевски Ал Капоне? Није у питању жена,ако мислите. Није,иако би било потпуно природно. У питању је, вјеровали или не држава.
Држава коју само он воли и коју је присвојио за себе и своје убице и полтроне. Оно што је чудно у тој љубави јесте однос према драгој. Из толике свемирске емоције, човјек је потпуно уништио државу и довео је на руб пропасти. И како је воли? Он воли тако што организује криминал у врху државе. Он воли тако што број нерасвјетљених убистава расте свакодневно. Он воли тако што талентовану омладину тјера из земље. Он воли тако што има корумпирано судство, здравство и школство.
Он воли тако што затвара фабрике. Он воли тако што уништава природна добра, а самим тим деградира туризам као најважнију привредну грану. Он воли тако што уводи санкције јединим пријатељима и инвеститорима, царској и светој Русији. Он воли тако што гура земљу у злочиначку алијансу НАТО. У канџе убица наше дјеце. Он воли тако што пребија свој народ, који је гладан и мирним путем тражи своја права. Он воли тако што сије мржњу по Црној Гори и уноси раздор међу породице оваквим законима. Законима који нас воде у суноврат. На супрот оваквом, изопаченом и ненормалном начину љубави које подстиче огроман шверц дроге и оружја, постоји народ који смо сви ми.
Ми волимо срцем и душом. Али не државу, него земљу Црногораца. Ми волимо љубављу нормалног човјека и боримо се да сви имају иста права у нашој, а не његовој Црној Гори. Желимо да сви живе животом достојним човјека. Хоћемо да се Црна Гора врати изворним корјенима. Да ради. Хоћемо да кренемо путем опоравка од јада који нам је велики љубавник нанио за три деценије. Ми волимо, иако су нам одузели право на емоцију према држави у којој су нам сви рођени и сахрањени вјековима.
Без обзира на мржњу према Србима коју нам свакодневно доказују. Надам се, ипак да су сви коначно схватили дозе љубави које ова мала држава тренутно добија. Љубав није борба за славу, него борба за срећу. Знамо да један тренутак среће вриједи хиљаду година славе. Због свега овога, срећа ће доћи Црној Гори тек кад са власти оде, диктатор, тиранин и највећи издајник икад у историји Српског народа Мило Ђукановић.
Велимир Ераковић
