У Новом Саду, на простору градске четврти Лиман, већ месецима се спроводи кампања радикалне антицрквене групе тзв Збора „Месна заједница Бошко Буха“, која сада отворено позива на спречавање изградње храма Српске православне цркве. Порука коју ова група шаље није усмерена само против изградње, већ одише свим елементима верске мржње и нетрпељивости према самој православној Цркви, њеним представницима и верницима.

На званичном налогу ове групе на друштвеној мрежи Инстаграм, објављена је илустрација у којој су православни великодостојници приказани као слепи мишеви у мантијама, који висе наопачке и које треба отерати, са поруком која прати визуализацију и где пише: „Иш! Иш! Иш!“, „Сиктер од Лимана!“, а у доњем углу стоји натпис: „Неће бити цркви на Лиманима! SPC free zone!“.

Оваква врста напада и вербалног насиља, која је у рангу претњи Динка Грухоњића који је својевремено обећавао како ће објекте СПЦ да претвори у пабове, нема везе са легитимним активизмом, нити са урбанистичким питањима, већ представља политички мотивисану кампању против Српске православне цркве. У пратећем опису, који почиње речима „Морамо ли стварно да бранимо Лиман од верског објекта?“, аутори се одмах ограђују од било какве везе са вером, али онда настављају са низом идеолошких квалификација којима Цркву оптужују за „контролу“, „узурпацију јавног простора“, „бетонирање слободе“, па чак и за нарушавање светлости и ваздуха.

Даље се наводи да „зелена површина код Штранда није празна“, већ „место где смо заједно, и то без потребе да ико икога пита шта верује“. У наставку, у списку оптужби, истиче се да би изградња цркве „додатно забетонирала оно мало слободе које нам је остало“, што јасно показује да проблем није физичка зграда, већ сама духовна и идентитетска димензија присуства СПЦ у том простору.

Посебно алармантно је што групација, иако користи комунистичку симболику и име „Бошко Буха“, делује под окриљем тобоже грађанске иницијативе, чиме прикрива идеолошку подлогу својих наступа. Црква се у овом случају не критикује, већ деградира. Свештенство се не доводи у питање, већ се приказује као непријатељ који се мора отерати.

Позиви на протеривање СПЦ из појединих делова града, уз коришћење агресивне комунистичке и анархистичке иконографије, подсећају на време у ком су цркве рушене, а свештеници хапшени и убијани. Разлика је у томе што се данас, уместо физичке репресије, води медијско-психолошки и културни рат против вере и верника, под плаштом „јавног интереса“ и „одбране заједничког простора“.

Васељенска