Најблаже речено, неискрено звучи јутрошње извињење француског амбасадора у Београду Фредерика Мондолинија упућено „председнику Вучићу и српском народу“ због „протокола и распореда седења на свечаности обележавања Дана победе у Паризу“. Неискрено, да овог пута не употребим теже речи.
Амбасадор Мондолини читаву ону срамоту која се јуче догодила у Паризу, Тачија који седи у централном делу бине, у другом реду одмах иза Трампа, Макрона и Путина, и председника Србије скрајнутог да је једва приметан, објашњава тек као – „неспретност, велику неспретност“!?!
И, како ми сад да верујемо његовој екселенцији? Француски протокол па неспретан? Велика француска држава па неспретна? Прослава која је брижљиво припремана годинама и на њој неспретност? Неспретност или француска абецеда? Ако сте нас, господине амбасадоре понизили, неморате сад још и да правите будале од нас Срба! Је ли неспретност била и оно што сте урадили пре пар година када је у Нормандију, на годишњицу савезничког искрцавања, из бивше Југославије позвана само Хрватска? Је ли неспретност и срамно француско бомбардовање Србије 1999. године? Своје ратне савезнице из два светска рата? Или су Срби добри само кад за вас гину?
Оно што јесте чињеница и што је истина, јесте да је Србија за три дана обележевања Дана победе у Паризу три пута жестоко пљунута право у лице и три пута понижена. Први пут када је застава лажне државе Косово истакнута у Нотр Даму међу заставама земаља учесница Првог светског рата. Други пут, протоколарно, распоредом седења на главној прослави. Трећи пут, а то је понижење најстрашније, чињеницом да председник Макрон у свом говору, међу земљама победницама Првог светског рата јесте поменуо Нови Зеланд, рецимо, а Србију није!
Ни Србију, ни чињеницу да је ова земља највише пострадала у Првом светском рату, ни њених милион и 300 хиљада жртава, ни податак да је од 1914. до 1918. изгубила две трећине мушког становништва, ни славне дане пробоја Солунског фронта… Ништа.
Какво страшно понижење за данашње генерације Срба! Какво страшно понижење за 1,3 милиона српских жртава. Каква спрдња са њиховом жртвом и њиховим јунаштвом!
За десетак дана француски председник Макрон стиже у Србију. Председник Србије јутрос је изјавио да ће га тог дана Србије дочекати величанствено. Ако…
Хоће ли Србија још једном, овог пута за само десетак дана, заборавити срамоту, понижење, увреде којима је била изложена у Паризу?
А, како би било да тог дана Србија, да тог дана Београд, француског председника дочекају тишином, страшном тишином, а не прославом и заставицама Француске и Србије на улицама српске престонице? Да Србија тог дана ћути у спомен својих 1,3 милиона жртава које нису заслужиле да буду поменуте у Паризу на прослави Дана завршетка Првог светског рата? Да Србија тог дана макар сама себи још једном покаже колика је њена жртва и колико је њено страдање!
Да Србија тог дана покаже самопоштовање! Макар тог дана да покажемо да је барем мало крви предака остало у нама!
Да ћутимо, а тишина ће тог дана бити најгромогласнији српски одговор. Ако је трунке части у нама остало!
