Смрт митрополита Црногорско-приморског Амфилохија Радовића дубоко је ражалостила многе у Црној Гори, Србији и региону. Ипак, како то обично бива, било је и оних који су одлазак владике Амфилохија искорстили за салве увреда и најприземнијег понашања, преноси Глас јавности.
Главни полигон за изношење увреда и непримерених речи према човеку кога већ сада верници сматрају за свеца, јесу друштвене мреже на којима појединци, у готово сто посто случајева без правих имена и презимена, вређају спомен на високопреосвештеног Амфилохија Радовића.
Тако је на Твитеру извесни члан под надимком (односно ником) “Yoshimi Battles The Pričesna Kašičica“ поставио, мало је рећи, неумесне и непримерене твитове посвећене Амфилохију Радовићу и његовој сахрани:
- Како сте покушали да оперете биографију оног доказаног антисемите и обожаватеља Хитлера, Николаја Велимировића, тако сад то исто покушавате са Ристом Сотоном. Свако спомињање његових недела проглашавате за зло и мржњу, као да су криви људи који то спомињу.
- Бизнис идеја: Да направе сладолед на штапићу и да га назову АМФИЛОХИЈЕ. И њему би било драго да га деца лижу. Сви да могу да га лижу.
Није овај анонимни твитераш поштедео ни највећег живог српског песника, академика Матију Бећковића:
- Матија Блебећковић улази у Задругу 4, хфаљен исус, а баш је до сад било супер интересантно. Сад кад им одржи беседу од 4 сата има Кристијан да тражи да га врате назад у затвор.
На крају је ова особа поставила и крајње бизаран твит са све сликом где поред најпримитвнијег вређања мртвог духовног вође црногорског народа вређа и мандатара Здравка Кривокапића:
Један од ретких корисника друштвених мрежа који је ставио име и презиме као и фотку (под условом да су његови) је Ђорђе Гавриловић који је поставио следећи твит:
Твитерашица Мара Форд написала је:
Неко ко себе на Твитеру назива “Proffensor“ оставио је следећи твит:
И позната драмска списатељица Биљана Србљановић укључила се у беспризорно вређање преминулог Митрополита Амфилохија.
Србљановићева је у колумни за један београдски дневни лист о Амфилохију између осталог написала и следеће:
- Ристо Радовић није био добар човек. И као јереј и као физичко лице, живот је водио посрћући под својом амбицијом да влада: и црквом, и државом, и људима и народима. Та амбиција почивала је на дубоком неслагању са новим добом, са правом свих људи на живот, на слободу мисли и веровања, са правом на сопствени идентитет, било родни, било сексуални, било национални или чак верски. Биће забележено и то како се јавно нудио за јатака Радовану Караџићу, како је његову мајку светицом прогласио, само зато што је родила оног што је “српске земље” “чистио од муслимана”, као човек који је јавно плакао само за Милошевићем, а који је, над одром Зорана Ђинђића, пред његовом мајком, женом и децом, практично проклињао убијеног премијера. Ристо Радовић умро је од короне, због компликација изазваних његовим позним годинама и дубоким вишедеценијским неразумевањем хигијене живота. Месецима сви ми, као таоци ове пандемије, бројимо мртве, које породице у последњим тренуцима борбе за живот не могу ни да виде, а камоли да им тела сахране. Ристо Радовић је био изузет те страшне смрти. Могао је и имао је све, сву пажњу и присуство својих, до последњег даха. Сада његово могуће још увек заразно тело, не само да није хигијенски покопано, него је понуђено на целивање, на бдење, под оним стакленим покровом, балсамовано и припремљено за идолопоклонство. Сада, када лежи у климатизованом сандуку, као да нам се из гроба смеје: радостан што и мртав успева да еманира мржњу, да застраши слабе и да произведе кукавичлук, ћутање и пораз готово целокупне наше интелигенције која се боји да јавно каже какав је то човек Ристо Радовић заиста био, написала је Биљана Србљановић.
