Средином 19. века, у једној бечкој болници, млади лекар по имену Игнац Семелвајс свакодневно је гледао исти ужас — породиље које су долазиле здраве, а неколико сати касније умирале од мистериозне грознице.
Звали су је бабињска грозница, а погађала је сваку трећу жену.
Семелвајс је посматрао, упоређивао и бележио. И приметио нешто што нико пре њега није — да су породиље које су лечиле бабице преживљавале много чешће од оних које су лечили лекари.
Зашто?
Зато што су лекари непосредно пре порођаја радили обдукције, а затим, без прања руку, дотицали живе жене.
Схватио је оно што његово време није могло да прихвати — да болест не долази од Бога, већ са прљавих руку.
Увео је обавезно прање руку раствором хлоровог креча и смртност је готово нестала.
Али уместо признања, дочекало га је ругање.
Kолеге су га исмевале, звали га лудаком, а он се све више повлачио у себе.
На крају су га затворили у лудницу, где је умро заборављен — од инфекције, исте оне против које се борио.
Годинама касније, наука је доказала да је био у праву.
Данас, сваки хирург који пере руке пре операције, свака болница која следи правила стерилности — чува успомену на човека који је видео истину пре свих.
Игнац Семелвајс није тражио признање.
Желео је само да мајке престану да умиру.
И због те борбе, платио је највишу цену.