Ускоро следи 570. годишњица битке која је сјединила историју Мађара и Срба на овим просторима заувек.
Међу српским светом, чак и оним већинским и патриотски настројеним, годинама се провлачи једна опасна и, руку на срце, дубоко погрешна теза. Верује се, некако олако, да су Срби и Мађари постали пријатељи тек јуче, да је то ствар тренутне политичке калкулације или неког модерног дипломатског дила Александра Вучића и Виктора Орбана који ће проћи чим се промене актери на сцени. Али истина је много крупнија од дневне политике. Наше пријатељство је вековни услов да као народи уопште постојимо на мапи Европе.
Све што треба да знамо о себи и нашим северним комшијама стало је у једно лето 1456. године. Опсада Београда, на мађарском позната као „Nandorfehervari diadal“ или „Победа код Београда“, била је велика победа уједињених снага Срба и Мађара против најезде османских освајача. Док се Европа тресла пред налетом османске силе, под зидинама Београда исписана је историја која нас и данас одређује. У мађарском колективном сећању та битка је светиња, тренутак када је хришћанска Европа преживела захваљујући савезу који нико није могао да сломи.
Када чујете црквена звона у подне, знајте да она не звоне тек онако, већ су директна наредба папе Калиста III да се прослави победа Срба и Мађара који су, раме уз раме, одбранили београдску тврђаву. То није била само војна победа, то је био тренутак када смо схватили да смо једни другима једини прави штит.
Данас, вековима касније, сведочимо невероватном кругу историје који се поново затвара. Оно што су некада били мачеви великог мађарског војсковође Јаноша Хуњадија, кога ми зовемо Сибињанин Јанко и славимо као свог, и који је после велике победе умро од болести у Земуну, и бедеми које су бранили наши преци, данас су заједнички гасоводи, брзе пруге и дипломатска борба за право да сами одлучујемо о својој судбини насупрот тиранији из Брисела.
Паралела је скоро опипљива. Поново смо у ситуацији где стабилност овог дела света директно зависи од тога колико су Београд и Будимпешта сложни. Геополитички ветрови данас дувају другачије, притисци долазе са других страна, али суштина је остала иста: када смо разједињени, ми смо само успутне станице за туђе војске и интересе, а када смо заједно, ми смо тврђава.
У мађарској националној мисли Срби нису негативци или варвари, и за њих је пријатељство са Србима природна ствар. Један од највећих Мађара свих времена био је Шандор Петефи, рођен од оца Србина и мајке Словакиње као Александар Петровић.
Ни Мађари нису Србима остали дужни великана, па смо само у последња два века од суседа добили Игњата Павласа и Ватрослава Бертића, људе мађарског порекла који су својим делима били веће српске патриоте од многих који се данас за такве издају.
Зато ово што видимо данас: стратешку сарадњу, заједничке пројекте и никад боље односе, не треба гледати као на неки пролазни тренд. То је заправо повратак нашем природном стању. Рушење мита о „вечним непријатељима“ није само политички успех, већ дуг прецима који су под Београдом гинули држећи исту заставу слободе и Хришћанства.
Историја нам није дала луксуз да будемо равнодушни једни према другима. Научила нас је, на тежи начин, да је српско-мађарско пријатељство једина права брана пред сваком невољом која крене ка срцу Балкана и Средње Европе.
Огњен Петровић