Пише: Александар ЂУРЂЕВ, председник Српске лиге
„Исто ми се срце обрадова
ка да Душан Велики устаде,
ка да Србе позва на освету.“
Петар Петровић Његош
Реч „освета“ у српском националном и историјском поимању никада није значила пуку мржњу или примитивну жељу за насиљем. Етимолошки, сама реч носи у себи дубље значење то је поновно успостављање светости, части и нарушеног поретка. У старом словенском и српском схватању, осветити нешто није значило само казнити неправду, већ вратити достојанство ономе што је било понижено, погажено или отето. Зато је освета у српској историјској свести често била повезана са слободом, а не са мржњом. Она је представљала одбијање да се пораз прихвати као трајно стање. Одбијање да се неправда прогласи коначном истином. Одбијање да један народ пристане на духовну капитулацију.
И управо ту лежи суштина српског питања Косова. Косово за Србе никада није било само питање територије. Нити само питање политике, граница или међународних односа. Косово је питање националног идентитета, националног менталитета и начина на који српска нација вековима поима победу, пораз, достојанство и слободу. Постоје нације које после великих историјских удара прихвате пораз као нову реалност и временом почну да се прилагођавају туђој вољи. Такве нације временом изгубе сопствено памћење, јер су пристале да им комфор постане важнији од достојанства.
Српска нација историјски није припадала тој врсти народа. У српском националном коду дубоко је укорењена идеја да пораз није коначан док год постоји свест о себи, историјско памћење и спремност да се слобода једног дана поново избори. Зато Срби никада нису поимали пораз као трајно стање. Чак и онда када су губили државу, царство, територију и политичку моћ, критична маса српске нације настављала је да живи у уверењу да слобода није поклон великих сила, већ стање духа које се чува, брани и враћа.
Управо зато су делови српске нације вековима бирали суров живот на границама царстава или у пасивним и суровим крајевима уместо мирног живота у покорности. Устаничка Србија је живела у суровим условима, неприступачним, забаченим и шумовитим пределима, Срби граничари у Војној граници и српској Војводини нису живели лако. Живели су у непрекидном ратном стању, као народ који крвљу плаћа слободу. Али нису прихватали улогу слуге. Нису пристајали да изгубе националну свест само зато што би материјално живели мирније. Иста психологија постојала је и код српског народа у Црној Гори. Тај народ је живео на камену, у сиромаштву, под сталним притиском великих сила и Османског царства. Али ни у таквим условима није прихватао духовни пораз. Генерације су живеле са идејом устанка, ослобођења, сањале повратак слободе и припремале се за историјску освету. И ту је важно разумети суштину српског поимања освете. Освета није била израз дивљаштва. Освета је била обнова нарушене правде. Зато није случајно што је после ослобођења Косова постојао орден намењен „Осветницима Косова“. Није то био позив на мржњу, већ симбол историјског уверења да нација која памти своје жртве има право да обнови своје достојанство и слободу. Није случајно ни то што је у Црној Гори једно од највећих одликовања носило име и лик витеза Милоша Обилића. Јер српска национална психологија никада није била заснована само на идеји биолошког опстанка. Она је била заснована на идеји достојног опстанка. А то је огромна разлика. Постоје нације и људи које опстанак стављају изнад части. Српска нација је историјски често бирала част чак и онда када је знала да ће због тога плаћати страшну цену. И управо зато Косово није само питање прошлости. То је питање духовног континуитета српске нације. Јер народ који изгуби способност да памти своје историјске ударе временом губи и способност да разуме зашто уопште постоји. А народ који изгуби идентитет престаје да буде историјски субјект и постаје простор кроз који пролазе туђе империје, туђи интереси и туђе идеологије. Зато је опасна свака политика која Србе покушава да убеди да је решење у националној анестезији у забораву, у одрицању од сопствених симбола и у прихватању туђих дефиниција стварности ради краткотрајног мира. Такви народи можда добију комфор. Али изгубе себе. Српски национални менталитет вековима је формиран на идеји да слобода није стање удобности, већ стање унутрашње независности. Управо зато су инат, дисциплина, достојанство и историјско памћење постали темељни механизми српског опстанка. После великих историјских удара српска нација често није тражила срећу. Тражила је снагу да остане своја. И то је суштина српског поимања победе. Победа није само војни тријумф. Победа је када нација преживи векове притисака, а не изгуби свест о томе ко је. У психологији постоји феномен емоционална хипервигиланција као стање у којем после велике трауме више не постоји потпуно опуштање. Управо тако често делује и критична маса српске нације после Косова која је мирна споља, али дубоко унутра стално свесна да идентитет мора да се брани. И то није слабост. То је механизам историјског преживљавања. Најснажније нације нису оне које никада нису падале. Него оне које су преживеле велике историјске ломове, а нису дозволиле да им пораз уништи националну свест. И управо зато је за Србе „Quantum“ односно најмања могућа мера унутрашњег мира, јесте заправо освета. Не освета као слепа мржња, него као повратак достојанства. Као обнова националне снаге. Као одбијање да историјски пораз постане духовна капитулација. За Србе, quantum није заборав Косова. Није прихватање пораза.
Није мир купљен одрицањем. За Србе је quantum освета. Освета као обнова слободе. Освета као обнова части. Освета као доказ да нација може да преживи векове удара, а да и даље остане своја. У српској историјској свести појам освете никада није био сведен на пуку страст или личну мржњу. Освета је вековима представљала облик моралне обавезе према невино пострадалима, начин да се покаже да злочин није заборављен и да жртва није препуштена тишини и забораву. Од Косовског завета до бројних епизода националне историје, српски народ је веровао да постоје догађаји који не смеју бити избрисани из памћења и да постоје дугови које поколења носе као део свог идентитета. У том смислу, освета није била супротност правди, већ њен сурови историјски сурогат у временима када правде није било. Због тога Срби своје осветнике не памте као злочинце, већ као симболе отпора забораву. У њиховим делима није пресудна сама сила оружја, већ порука да постоји граница преко које зло не може проћи без последица и казне. Када институције закажу, када злочинци избегну суд и када се од жртава тражи да ћуте ради „виших интереса“, појављују се појединци који верују да историја захтева одговор. Такви људи постају спорне личности за савременике, али често остају дубоко поштовани у националном сећању. Случај Бориса Коверде управо се може разумети у том кључу. За руску емиграцију он није био обичан осветник, већ човек који је желео да покаже да страдање руске царске породице и милиона жртава бољшевичког терора није заборављено. Његове речи да је „осветио Русију, милионе људи“ откривају мотив који је превазилазио личну судбину. Без обзира на различите историјске оцене његовог чина, остаје чињеница да су многи Руси у њему видели оличење националног памћења и одлучности да злочин не остане без моралног одговора. У томе лежи разлог због којег је његово име преживело време, док су многи моћници његове епохе одавно заборављени. Случај Бориса Коверде може се разумети управо у том историјском и моралном контексту. Он није био човек који је деловао из личног интереса нити је имао било какву материјалну корист од свог поступка. Напротив, био је свестан да ће због свог чина изгубити слободу и да ће читав свој живот носити последице одлуке коју је донео. Али за младог руског патриоту постојале су ствари које су биле веће од личне судбине. Пред његовим очима налазила се трагедија читаве Русије и уништена држава, прогнани милиони људи, разорене породице, побијени свештеници и интелектуалци, као и сурово убиство царске породице које је за многе Русе представљало симболички чин уништавања историјске Русије. Када је изговорио речи да је „осветио Русију, милионе људи“, Коверда није говорио само у своје име. Он је изражавао осећање великог дела руске емиграције која је сматрала да су злочини бољшевичког режима остали без казне и да свет окреће главу од њиховог страдања. Због тога су многи Руси у његовом поступку видели чин историјске правде, без обзира на то како га тумачили политичари или дипломате. 7. јуна 1927. године, деветнаестогодишњи руски студент Борис Коверда је пуцао и убио једног од џелата царске породице, Петра Војкова. Ово се догодило на Варшавској станици. Војков је у то време био совјетски изасланик. Петар Војков је ушао у историју као убица царске деце. Борис Софронович Коверда је ушао у историју пуцајући у Петра Војкова. Ово није био „подмукли напад“ био је то својеврсни двобој, Војков је био наоружан и узвраћао је ватру. Али ниједан метак није погодио Коверду. Након двобојс Борис је остао непомичан и мирно је чекао да стигне полиција и ухапси га. Када га је полиција питала зашто је пуцао, младић је самоуверено одговорио: „Осветио сам Русију, милионе људи.“ Пјотр Војков је био један од учесника у одлуци о погубљењу Николаја II и његове породице, а такође је помогао бољшевицима да прикрију свој злочин као комесар за снабдевање Урала, снабдевајући их бензином и сумпорном киселином како би уништили цареве посмртне остатке. У савременом свету реч „освета“ најчешће се изговара са дозом подозрења, као да је реч о искључиво негативној појави која припада мрачним странама људске природе. Међутим, историја народа и цивилизација сведочи да је појам освете много сложенији и дубљи од онога како га данас представљају политичка коректност и савремени морални релативизам. За многе народе, па тако и за српски народ, освета није била тек излив беса или личне мржње, већ облик моралне реакције на неправду која је остала некажњена. Она је представљала поруку да постоје злочини који не могу бити заборављени и да постоје жртве чије страдање обавезује поколења. У српској историјској традицији памћење и освета често су били нераздвојиво повезани. Косовски завет није само прича о поразу и страдању, већ и прича о истрајности народа који је одбијао да прихвати да неправда постане трајно стање. Зато су генерације Срба одрастале на песмама, причама и предањима у којима је освета представљала чин враћања нарушеног моралног поретка. Није случајно што су највећи народни јунаци били управо они који су показивали спремност да поднесу жртву како би исправили неправду или одбранили част својих предака. У том смислу, освета није била супротност правди, већ њен сурови историјски наследник у временима када правда није постојала или када су је моћници намерно ускраћивали. Историја је пуна примера у којима су читави народи славили појединце који су се усудили да казне оне које судови нису могли или нису хтели да казне. Такви људи нису постајали симболи због самог чина насиља, већ због уверења да су поступали у име жртава које више нису могле да говоре. У колективном памћењу нашег народа они су представљали опомену да злочин не сме постати нормалност и да се изнад сваке политичке користи налази морална одговорност према невино страдалима.
Историја није само низ закона и пресуда, већ и простор у коме народи доносе сопствене моралне судове. Док државе често заборављају, народно памћење уме да буде дуговечније од сваке власти. Управо због тога неки догађаји настављају да живе у свести народа и онда када су формално завршени. Памћење жртве тражи одговор, а тај одговор понекад поприма облик који савремени свет назива осветом. Са српског становишта, овакав пример је разумљив можда више него многим другим европским народима. Срби су кроз векове искусили бројна страдања, окупације, погроме и покушаје брисања сопственог идентитета и генетског кода. Управо због тога у српској култури постоји дубоко разумевање за идеју да злочин не сме бити заборављен и да жртва има право на сећање и освету. Народ који заборави своје жртве постепено губи и свест о себи. Народ који заборави своје мученике временом заборавља и разлоге због којих постоји. Зато феномен освете није могуће свести на једноставне моралне формуле. Он припада оном делу историјског искуства у којем се преплићу правда, памћење, част и жртва. Иако модерни свет често настоји да такве појаве објасни искључиво правним језиком, народи их много чешће посматрају кроз призму моралне одговорности према прецима и невиним страдалницима. Када се говори о освети као једном од мотива српског историјског искуства, потребно је одмах направити важну разлику. У српској традицији освета није само чин одмазде, нити је сводива на личну мржњу према противнику. Она је много чешће израз историјског памћења, одбијања да се неправда прихвати као трајно стање и спремности да се кроз време, жртву и истрајност поврати достојанство које је било угрожено. Управо зато је мотив освете толико дубоко уткан у српску епску поезију, народно предање и књижевност. Један од најупечатљивијих књижевних ликова који носи ту унутрашњу драму јесте Вук Исакович из „Сеоба“ Милоша Црњанског. Он није осветник који тражи крв за крв. Његова борба није усмерена ка једном човеку нити једном непријатељу. Вук Исакович је човек који у себи носи бол читавог народа. Он представља поколења Срба која су вековима живела између царстава, ратовала под туђим заставама, бранила границе других држава, а истовремено сањала сопствену слободу и сопствену земљу.Од Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, преко граничарских пукова, Карловачке митрополије, Матице српске па све до Мајске скупштине 1848. године, Срби су на овом простору показивали да народ може бити политички потчињен, али да не мора бити духовно поражен. Управо је у томе суштина онога што можемо назвати историјском осветом. Не уништити другог, већ преживети упркос свим покушајима да будеш уништен. Вук Исакович носи у себи ту дубоку свест да се неправда не сме заборавити и да се мора осветити. Он осећа да његов народ живи далеко од земље коју сматра својом, да пролива крв за туђе интересе и да непрестано плаћа превелику цену великих геополитичких сукоба. Али истовремено носи и уверење да историја није завршена. Да судбина једног народа не може бити одређена само једним поразом или једним веком страдања. Управо та вера у освету представља покретачку снагу српске историје. Када посматрамо развој Срба у Војводини, видимо да су они вековима претварали ту веру у конкретна дела. Док су многи народи нестајали под ударима империја, Срби су подизали школе, цркве, библиотеке и културне установе. Док су други пристајали на асимилацију, Срби су чували свој језик, писмо и веру. Док су многи прихватали заборав као цену опстанка, Срби су изнова писали своју историју и преносили је новим поколењима. У најдубљем смислу, освета о којој говори српска традиција није освета мача већ освета трајања. То је освета народа који је преживео. Освета народа који није заборавио ко је. Освета народа који је, упркос сеобама, ратовима, прогонствима и страдањима, успео да сачува своје име, своју веру и своју историју. У томе лежи и велика порука Црњанског. Он је човек историјске верности. Људи који су знали да је највећа победа остати свој онда када све околности траже да престанеш да будеш оно што јеси. Посебну снагу лику Вука Исаковича даје чињеница да се пред њим непрестано отвара могућност лакшег и удобнијег живота уколико би пристао да се одрекне онога што га чини Србином. Уколико се одрекне освете! У свету Хабзбуршке монархије напредовање, већи чинови, материјалне повластице и друштвени углед често су били повезани са спремношћу да се прихвати туђи идентитет и удаљи од сопственог народа. Вук, међутим, припада оном соју људи који разумеју да постоје вредности које немају цену. Он прихвата сиромаштво, неизвесност и сталну борбу, али не прихвата одрицање од православне вере, народног имена и сећања на претке. Стара српска изрека „Ко се не освети, тај се не посвети“ често се погрешно тумачи као позив на слепу одмазду. У свом изворном народном значењу она је много ближа идеји да човек не сме да остане равнодушан пред неправдом. За наше претке освета није била израз необузданог беса, већ доказ да част, достојанство и памћење још увек живе. Народ који заборавља неправду престаје да разликује добро од зла, а народ који престане да разликује добро од зла полако губи и самога себе. У српској епској традицији освета није била усмерена само ка непријатељу већ и ка исправљању поремећеног моралног поретка. Зато су наши јунаци тежили да поврате част, одбране породицу, заштите заједницу и сачувају завет предака. Освета је била начин да се покаже да жртва није заборављена и да зло није прихваћено као нешто нормално. У том смислу она је представљала потврду верности вредностима, а не пуку жељу за одмаздом. У колективном памћењу српског народа посебно место заузима трагична судбина Бранке Ђукић, осамнаестогодишње девојке из Васојевића која је 1975. године изгубила живот бранећи своју част. Њена погибија потресла је не само њен завичај већ и читаву тадашњу државу. За многе Србе Бранка је постала симбол невине жртве, девојачког достојанства и спремности да се ни пред највећом опасношћу не одустане од сопствене части. Још снажнији одјек у народу изазвала је судбина њеног оца Рада Ђукића. Суочен са губитком кћерке, он је постао симбол родитељског бола који превазилази границе рационалног. Без обзира на различита правна и морална тумачења његових поступака, велики део народа у њему је видео човека који није могао да прихвати да се трагедија његове породице сведе само на судске списе и бројеве у пресуди. Зато је његово име временом ушло у народна предања, песме и приче које се и данас препричавају. У том смислу, прича о Бранки и Раду Ђукићу превазилази оквире једне породичне трагедије. Она говори о старом српском схватању да су част, образ и сећање вредности које се не мере материјалним користима нити пролазним интересима. Управо зато је ова прича остала дубоко урезана у народно памћење, као једна од оних које се преносе са колена на колено, не зато што подстичу мржњу, већ зато што подсећају колико су наши преци високо вредновали достојанство, породицу и верност сопственом имену. Од Косовског завета, преко Вука Исаковича, па све до Бранке Ђукић, кроз српску историју провлачи се иста нит да уверење да постоје вредности које су веће од страха, удобности и личне користи. Зато су овакве приче опстале у народном памћењу. Као позив на освету, као сведочанство да народ који памти своје жртве и чува своје достојанство не пристаје на заборав. Од косовских јунака и завета кнеза Лазара, преко Вука Исаковича који је одбио да зарад привилегија напусти веру и народ, па све до трагичне судбине Бранке Ђукић и бола њеног оца Радета, кроз српску историју провлачи се једна иста нит уверење да постоје вредности које су важније од живота, удобности и личне користи. Зато су наши преци толико држали до части, образа, верности и памћења. Знали су да народ не нестаје онда када изгуби битку, већ онда када изгуби свест о томе ко је, када заборави своје жртве и када се одрекне својих предака. Зато су се у народном памћењу сачувале речи које су певане о Радету Ђукићу: „Аферим ти испод Кома соју,
Ти испуни свету дужност своју.“ У тим стиховима није сажета само судбина једног човека већ читаво схватање света и аутентичне српске цивилизације које је обликовало српски народ кроз векове. Схватање да постоје дугови према прецима, према истини, према части и према жртвама које се не смеју заборавити. Такође, на Бранкином споменику налазе се и стихови: „Освети је отац Раде, то витешки он учини.“