Русија располаже највећим доказаним резервама енергената на свету и годинама представља једног од водећих извозника нафте. Ипак, последњих месеци све чешће се говори о могућности увоза одређених нафтних деривата. Да ли је реч о слабости руске енергетике или о последици нових геополитичких околности у којима енергетика постаје један од главних фронтова савремених сукоба? О томе говори Александар Ђурђев, експерт за енергетску безбедност, нафту и гас и председник Српске лиге.
Да ли чињеница да се у Русији разматра увоз појединих нафтних деривата указује на кризу у енергетском сектору или је у питању нешто друго?
— Не бих то посматрао као доказ слабости руске економије или нафтне индустрије. Напротив, Русија је задржала модел који је наследила после распада Совјетског Савеза, а то је снажна оријентација ка извозу енергената. Треба подсетити да је Совјетски Савез истовремено био и велики извозник и огроман потрошач нафте захваљујући развијеној индустријској производњи. Данашња Русија наставила је извозну политику, а у појединим сегментима чак и премашила совјетске извозне резултате.
Због тога је држава годинама примењивала различите механизме како би очувала стабилност домаћег тржишта и спречила да веће зараде на иностраном тржишту угрозе снабдевање сопственог становништва.
Садашњи проблем, међутим, нема корен у економији већ у безбедности. Систем функционише у условима оружаног сукоба, а напади беспилотним летелицама на руске рафинеријске капацитете и нафтну инфраструктуру директно утичу на количину деривата која је доступна домаћем тржишту.
Појавиле су се иницијативе да се убрзано граде мање рафинерије, али не мислим да је то трајно решење. Савремени сукоби показују да сваки нови индустријски објекат може постати легитимна мета. Рафинерија се гради годинама, док се беспилотне летелице производе далеко брже и јефтиније. То значи да инфраструктура увек остаје у неповољнијем положају.
Зато се суштина проблема не може отклонити само економским мерама. Трајно решење подразумева престанак удара на енергетску инфраструктуру, било кроз политички договор и мировни процес, било окончањем самог сукоба. До тада све друге мере могу само да ублаже последице.
Уколико би Русија ипак прибегла увозу деривата, ко би могао бити најпоузданији партнер и колико је такав модел економски оправдан?
— Ако говоримо реално, Белорусија је најлогичнији и најпоузданији избор. Она већ располаже моделом по коме купује руску нафту под повољним условима, прерађује је у сопственим рафинеријама и пласира деривате. Та сарадња већ постоји и може се додатно проширити уколико буде потребно.
Технички гледано, сличне шеме могуће су и са Казахстаном или другим суседним државама које имају развијене прерађивачке капацитете и нафтоводне везе са Русијом. Међутим, сваки такав модел подразумева додатне логистичке и финансијске трошкове, што свакако није најисплативије решење.
Зато поново наглашавам да овде није реч о недостатку производних капацитета, већ о ванредним околностима које су последица безбедносне ситуације. Изградњом нових рафинерија не би се отклонио узрок проблема, већ би се само повећао број потенцијалних циљева.
Увоз деривата може краткорочно обезбедити стабилност домаћег тржишта, али треба имати у виду да постоји могућност да западне државе, пре свега Сједињене Америчке Државе, покушају да и такве канале ограниче новим санкционим механизмима. Управо зато Белорусија остаје најреалнији и најсигурнији партнер.
Ако се проблем посматра из безбедносног угла, онда је јасно да је једини дугорочно ефикасан пут заустављање напада на енергетску инфраструктуру. Док се то не догоди, сва решења имаће ограничен домет.
Истовремено, држава би могла привремено да стабилизује домаће тржиште рестриктивнијом извозном политиком, ограничењем извоза појединих деривата, као и увођењем строжег система квота и приоритета за домаће снабдевање. То није трајно решење, али може обезбедити неопходно време за прилагођавање.
Када је реч о Казахстану, његове могућности су ипак ограничене. Иако постоји добра инфраструктурна повезаност и искуство сарадње у претходним годинама, Казахстан ни сам нема значајне вишкове прерађивачких капацитета и у појединим сегментима зависи од руских нафтних деривата.
Зато сматрам да Белорусија остаје практично једина држава која у пуном капацитету може да преузме ову улогу. Истовремено, вероватноћа да би њене рафинерије постале предмет напада значајно је мања, јер би такав потез носио ризик ширења сукоба и директног увлачења Белорусије у рат, што би представљало потпуно нову фазу кризе.
Александар Ђурђев, експерт за енергетску безбедност, нафту и гас и председник Српске лиге.