И док се прозападна медијска машинерија упиње да одлазак једне тужитељке из Хага представи као „националну катастрофу” и крај борбе против организованог криминала, упорно се прећуткује оно најважније, односно ко је тужитељка Гордана Јанићијевић и чиме је заслужила деценију и по гостопримства у Јуроџасту које српски буџет кошта 15 хиљада евра месечно? Одговор на ово питање не лежи у њеној стручности, већ спремности да зарад личне користи читав српски народ представи као дивљаке и убице, односно у крвавом септембру 2009. године и случају Бриса Татона, који је послужио као полигон за до тада невиђену криминализацију српског народа и државе.
Гордана Јанићијевић, тада 2009. године, као тужитељка окружног тужилаштва Јанићијевићева била је кључна фигура оптужнице која је конструисана да задовољи апетите страног фактора, али не и правду и не интерес српског народа. Управо је Јанићијевићка, занемарујући изјаве кључних сведока који су тврдили да је Татон несрећним случајем пао бежећи од сукоба, истрајала на тези о „монструозном бацању са зидина”. Игнорисала је и наводе о бројним другим чињеницама који су указивали на то да Татон, који је преминуо неколико дана након пада, током операције, пошто пото желећи да задовољи оне којима и данас верно служи. Оптужницом против српских младића, читав један народ и његову омладину представила је као крволочне звери који по улицама Београда организују „лов на људе”. Та срамна стигматизација била је њена директна улазница за високе европске кругове.
За овај „подухват” стигла је експресна захвалност из Париза. Док су српски младићи добијали драконске казне од по 35 година затвора, казне какве се не изричу ни за најтеже ратне злочине,Гордана Јанићијевић је на њиховој несрећи. Наиме, након ове „оптужнице деценије“, Награђена је гостопримством на позицији официра за везу у Јуроџасту, где већ 15 година ужива у привилегијама и баснословној месечној плати од око 15.000 евра, коју просечан Србин заради за годину дана. Упркос томе што су резултати њеног рада за државу Србију практично непостојећи. Бар што се тиче интереса наше државе и српског тужилаштва, односно оног које није под контролом њене менторке Загорке Доловац, која је такође кроз случај Татон имала своје бенефите.
Загорка Доловац, врховна тужитељка, жена која проговара једном у неколико година и то само онда када којој је угрожена позиција, била је и те како вољна да од Француске прими орден Легије части. Иако се у јавности презентовало да је тај орден добијен као признање за борбу против криминала у Србији, заправо је „брош“ који она са поносом носи годинама као највиши облик животног признања, класични „бакшиш” за успешно спроведену политичку осуду у случају Татон и за учвршћивање наратива о Србији као земљи коју треба држати у сталном статусу кривца.
Управо зато је посебно занимљиво што је министар правде Ненад Вујић на седници Високог савета тужилаштва изнео предлог да се на место представника Србије у Јуроџасту упути други кандидат из редова тужилаштва, будући да Гордани Јанићијевић тај мандат опет истиче. Али проблем није у томе што Србија мења свог представника у једној међународној институцији, већ што би та промена могла да прекине континуитет притисака који се годинама одвија кроз ту позицију који држи управо ова тужитељка.
Између осталог, ту је и одговор на питање, одакле толики труд прозападних медија који су својевремено градили слику српских младића као дивљака и хулигана, на основу које је Јаинићијевићка отишла да посредује за све уцене и захтеве који су долазили из Хага и Брисела на српско правосуђе, да јој и данас сачувају позицију.