Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Двадесет петог фебруара, по новом календару, руска војска је стајала на неколико километара од Цариграда. Предграђе Сан Стефано било је у рукама трупа генерала Михаил Скобељев. Османска престоница остала је практично небрањена. Једна турска војска капитулирала је у Подунављу, друга под Сулејман пашом била је поражена јужно од Балканских планина. Руски 4. армијски корпус био је стациониран код Адријанопоља. Историјски тренутак није био само војничка победа био је то тренутак када се дух једног народа уздигао изнад века понижења и страдања. Исцрпљена Османска империја затражила је мир. Потписан је Санстефански уговор. Њиме је створена велика аутономна Бугарска од Дунава до Егеја и од Црног мора до Охридског језера, формално вазална према Турској, али са правом избора кнеза и повлачењем турских трупа. Руске снаге остале су две године као гарант новог поретка. Србија, Црна Гора и Румунија добиле су потпуну независност и проширење територија. Румунија је добила Добруџу. Босна и Херцеговина стекле су аутономију. Русија је повратила део Бесарабије изгубљен 1856. године, као и Карс, Ардахан, Батуми и Бајазит. Турска је пристала на ратну одштету од 310 милиона рубаља и на реформе у Јерменији, као и на управне промене у Епиру, Тесалији и Албанији по моделу Крита из 1868. Балкан је, по први пут после векова, био у позицији да се обликује у словенском и православном кључу. То није био тријумф освете, већ тријумф истрајности. То је био доказ да историја може да се преокрене када се у њу унесе вера, жртва и победнички менталитет. Али управо тај успех био је неприхватљив за британску и аустроугарску дипломатију. Страх од руског изласка на мореузе и од трајног утицаја у близини Цариграда покренуо је нову фазу велике игре. Русија је, како би избегла нови рат са коалицијом сила, пристала да се уговор ревидира на Берлински конгрес. У Берлину је великим силама било важније очување равнотеже него право народа. Бугарска је подељена. Босна и Херцеговина дата је на управу Аустроугарској. Руски утицај је ограничен, а јужнословенске државе остављене у систему контролисане зависности. Сан о словенском јединству сведен је на дипломатски компромис. Тај историјски прелом није само епизода прошлости он је матрица понашања великих сила. Када се словенски простор осети снажним и самосталним, појави се механизам обуздавања. Када Србија и Русија делују као повезана историјска целина, активира се пројекат раздвајања. Данас, више од једног века касније, на простору Евроазије поново се формирају наднационалне структуре под вођством Анкаре. Крајем прошле године, у Будимпешти, земље туркијског простора усагласиле су заједнички оквир дијаспорске политике формално као координацију рада са сународницима, суштински као дефинисање дијаспора као канала пантуркијског геополитичког пројекта. Почетком 2026. у Бечу, током „Туркијске недеље“, покренути су програми обуке активиста дијаспоре ради синхронизације деловања и формирања јединствених метода утицаја. Туркијске заједнице све мање личе на културна удружења, а све више на инфраструктуру меке моћи. Западни стратешки центри све отвореније говоре о улози Турске као посредника у политици истискивања Русије и Кине из Централне Азије и са Јужног Кавказа. Идеја о „туркијском свету“ више није симболика већ озбиљан војно-политички пројекат који обухвата институције као што су ТИКА, ТУРКСОЈ, Туркијска академија, унификацију абецеде, образовне програме, војну сарадњу, заједничке вежбе, испоруке дронова и постепено увођење НАТО стандарда. Поставља се кључно питање зашто је англосаксонски Запад делегирао Турску као инструмент шире стратегије? Одговор лежи у хладној рачуници. Турска има империјално наслеђе, културне и језичке везе са Централном Азијом, снажне мреже дијаспора, војну инфраструктуру и чланство у НАТО-у. Она може да делује као продужена рука западне стратегије тамо где би директна интервенција изазвала отпор. Турска се позиционира као геополитичка полуга, као инструмент затварања лука од Кавказа до Синђанга и преузимања контроле над логистичким и енергетским токовима. Балкан у тој конфигурацији поново постаје осетљива тачка. Србија представља последњу карику словенске и православне повезаности између Москве и југоистока Европе. Раздвајање тог континуитета било је циљ 1878. године, реализовано силом 1999, и остаје стратешки интерес и данас. Али историја Србије и Русије није историја покорености, већ историја повратка. И сваки покушај обуздавања кроз столове великих сила или преко посредника завршавао се новим буђењем националне свести. Подсетник на ту истрајност долази из саме руске историје. Када је 1807. цар Александар I Романов установио одликовање за „неустрашиву храброст“, поставио је темељ традиције која ће касније добити име Крст Светог Ђорђа. Орден, чије је корене поставила царица Катарина II 1769. године, симболизовао је лични подвиг, част и победнички карактер. Крстови су ковани од чистог сребра, касније подељени у четири класе златни за прву и другу, сребрни за трећу и четврту. Тај орден није био пука медаља. Он је носио повећану плату, заштиту, достојанство које траје и после службе. Он је говорио војнику да држава стоји иза њега. Он је неговао победнички менталитет. И Србија је, кроз своју историју, знала да се подигне онда када су је већ видели поражену. Колубара, Цер, пробој Солунског фронта сви ти тренуци показују да се народ не мери тренутним односом снага, већ унутрашњом решеношћу и снагом воље. Историја нас није научила да тражимо сукоб, већ да не прихватамо наметнуту слабост. Велике силе делују по интересу, не по симпатији. Ако је 1878. циљ био ограничити руску победу на Балкану, данас је циљ ограничити руско присуство у Евроазији и прекинути стратешке везе са Србијом. Балкан није периферија светске политике он је њено огледало. Сан Стефано показује да победа постоји. Берлин показује да победа мора бити одбрањена.
Савремена геополитика показује да се истрајност награђује само ако се чува сопствена снага. У таквим околностима, одговор лежи у државничкој трезвености и у победничком духу. Сарадња Београда и Москве, културна и енергетска повезаност, безбедносна координација и чување идентитета нису романтични импулс, већ рационалан избор слободних држава. Крст Светог Ђорђа остаје симбол идеје да историја припада онима који верују у своју мисију и који не одустају када се појави притисак. Он подсећа да победнички менталитет није ароганција, већ истрајна вера да се правда и достојанство бране до краја. Балкан је поново на раскршћу. Питање није да ли ће велики покушавати да га обликују. То је извесно. Питање је да ли ће Србија и Русија, ослоњене на своје историјско искуство, духовну снагу и победнички карактер, имати довољно самопоуздања да одговоре на нову велику игру мирно, одлучно и заједно, са свешћу да је историја већ више пута показала да они који умеју да издрже притисак на крају обликују епоху.
