Планеја, село испод врха Паштрика, на заравни, надморске висине око 700м.
Јануар месец, зима али наша чета упорно на задацима дубинског обезбеђења границе са Албанијом. Имали смо цео месец децембар великих насилних покушаја убацивања терориста који се враћају са обуке у Албанији. Добро наоружани, опремљени и решени по сваку цену да се убаце у Метохију.
У свим тим покушајима они су плаћали својим животима.
Познат је случај који се одиграо 14. децембра 1998. На истом месту била је спроведена акција, о којој ће бити речи у овој причи. Ми из борбене групе 1/1 549. мтбр, већ навикнути да ће покушати проћи границу, јер то је извесно, само не знамо када и где. Тог 27. јануара 1999. на Светог Саву по заповести капетана „Риса” послати смо на најудаљенију заседу у трајању од 24 часа: водник Здравко и војници Ђаво, Рата ,Клинац, Попов, Рус и Џо.
Већина нас је из Војводине, али навикли смо се на Паштрик, све осим хладноће – било је много хладно. Неких добрих два и по сата пешачења од карауле на Планеји нам је требало до заседног места, уз константни лагани успон. Обучени смо лагано, а у ранчевима додатна одећа, храна и два борбена комплета муниције. Водом се снабдевамо успутно са извора.
Крећемо се у борбеном распореду са повећаним размаком у тишини…
Чује се само шкрипање снега под чизмама. Долазимо на заседно место. Уобичајне процедуре, делимо се – половина скупља дрва и уноси у земуницу, друга половина се пресвлачи, па замена. Најтеже је ишчекивање ноћу, никада дан да прође, а дању кретање је сведено само на оно што се мора, како се не би открило заседно место.
А оно… Постављено тако да са висине пуца поглед на метохијска села око Ђаковице, а уједно ушушкано међу великим буквама. Правимо смене за ноћ и крећу ротације на позицијама у оквиру заседног места. Негде око 23:30ч чује се ломњава грана, а звуци долазе од правца границе и надвишавају нас. Све ближе, као крдо дивљих свиња.
У себи се питам – Да ли је реално…
Извирујем из земунице и сада ми је јасније да се спуштају звукови према нама, одједном чује се разговор и довикивање.
Трема, страх и очекивање дејства.
Друг који је на позицији њима најближи, не реагује, док они већ јасно пролазе нам поред заседе.
Трчим од земунице доле до позиције пушкомитраљеза М-84, на којој је Ђаво!
Он се погурио у заклону, држећи се за главу.
Дрекнем на њега – пуцај бре, пуцај! -Ништа!
Прво шта радим узимам батерију од 4,5 вата, која увек стоји спремна код крајева кабла од МРУД-а( Мина Распрскавајућа Усмереног Дејства) и правим спој, активира се мина која обара букву на којој је била постављена. Пада срећом од нас и заклона у коме смо Ђаво и ја.
Крећем да бацам бомбе!
Чују се јауци и онда креће њихово организовање. Према нама су почели да пуцају из више праваца, али углавном су пуцали насумице и из страха, јер су доживели изненађење. Међутим, добар део те терористичке групе је прошао и десно од нас.
Почели су се дозивати и прикупљати…
Један део који је остао, прихватио је борбу са нама, па су и једну зољу испалили на нас, али због грана скренула је даље од нас, где се активирала!
Креће размена пушчане паљбе са њима. За то време Ђаво је у паници, понавља – Изгинућемо, изгинућемо, ухватиће нас!
Пуцам и причам му – Не могу нам ништа!
У себи мислим – оставио сам брате бомбу једну за нас. Разнећемо се. Неће нас живе ухватити!
По позицијама одакле на нас пуцају, видим да их је много.
Страх…
За то време и остали део екипа узвраћа паљбом, међутим све нас брине што је сувише рано. Рано је у смислу да још нема поноћ.
Њих је неколико десетина, после сам сазнао да их је било око 50-ак. Нама нема помоћи док не сване, јер ко може доћи до нас да нам помогне по ноћи у нејасној ситуацији, ко је ко и ко је где. То пушкарање је трајало док су они извлачили своје рањене, а оставили су двојицу погинулих.
До зоре, то ми је била најдужа ноћ у животу.
Тада минут траје сатима…
Сви чекамо свитање, успоставили смо везу и јавили да смо имали „бинго”.
Чекамо наше да дођу, чекамо и остале да се изврши претрес терена. Наш друг, класић Ђаво се смирио. Једноставно свако реагује на страх на свој начин. Ипак смо ми тада били дечаци од 19-20 година и ако тада нисам најбоље разумео тај његов поступак, ето данас га разумем и схватам и ово пишем онако како је било без намере да некога унизим , нити да величам уопште наше херојство, зато и ословљавам те моје другаре надимцима.
Поента приче је да смо ми тада као дечаци, били свесни шта нас може задесити, али решени да испоштујемо тај војни позив на коме је писало – ОТАЏБИНА ТЕ ЗОВЕ!, по цену оног што је највредније – наших живота.
Лагали би се када би причали да се нисмо бојали, да је сваком могло да се деси да „блокира”, али уз помоћ другара и храбрећи један другог пролазили смо ситуације које сложићете се – нису баш за узраст тих година, које смо ми имали тада.
Иначе, ова група терориста коју сми ми начели на Паштрику је успела делом да се скупи и спусти у село Рогово поред Белог Дрима, а један део се вратио у Албанију. Тај део групе у селу Рогово је потрагом од наше заседе пронађен и у акцији сутрадан ликвидиран од стране полиције.
Посвећено нашем брату Станковић Александру Русу из Крчедина , војнику, учеснику овог догађаја као и свих осталих на Паштрику.(1978-2014)
Сећамо се…
